Clare Pooley

Koliko zaista poznaješ ljude koji žive blizu tebe? Koliko oni zaista poznaju tebe? Znaš li uopće imena svojih susjeda? Bi li shvatio da su nevolji ili da nisu danima izašli iz kuće?

Znam da ne trebam muškarca, mama. Znam da ne trebam praviti kompromise. Mogu se brinuti sama za sebe, naravno da mogu.

Ali ponekad, eto, željela bih da ne moram.

»I, što si rekao, hoće li postati popularni? Mobiteli, mislim?« upita Monica.

»Ne!« nasmije se Julian. »Rekao sam da nitko normalan ne bi želio stalno biti dostupan, i da ja to sigurno ne želim, i da je to napad na privatnost!«

»Stariti nije dobro u ovoj zemlji«, reče gospođa Wu. Julian je već shvatio da je njoj to najdraža tema razgovora. »U Kini, stari ljudi se poštuju zbog svoje mudrosti. Proživjeli su dug život, mnogo su naučili. U Engleskoj, stari ljudi su smetnja. Obitelji ih pošalju nekamo, smjeste ih u dom. Domovi su kao zatvori za starce. Moja obitelj to meni ne bi napravila. Ne bi se usudili.«

Ponekad ne postoji ništa usamljenije nego prostorija puna ljudi.

Svi lažu o svojem životu. Što bi se dogodilo da za promjenu počneš govoriti istinu? Da podijeliš ono što te određuje i zbog čega sve ostalo tvori jednu dobru slagalicu. Ne na internetu, nego sa stvarnim ljudima, onima koji te okružuju?

Možda se ništa ne bi dogodilo. Ali bi se možda, da ispričaš tu priču, tvoj život promijenio, a možda bi se promijenio život nekoga koga još ni ne poznaješ.

»Čuj, Fin«, reče malom, mršavom dječaku koji mu je pomagao staviti alat u ostavu, »jesi ti dobar s curama?«

»Ja? Ja sam najbolji!« reče Fin, napuhnuvši prsa. »Imam PET cura. To je više nego što ih ima Leo. A on ima PlayStation 4.«

»Ooo! Pa, koja je tvoja tajna? Kako im pokažeš da ti se sviđaju?«

»To je lako. Samo im dam nešto svojih Haribo bombona. A znaš što napravim ako mi se jako, jako sviđaju?«

»Što?« upita Hazard, spustivši se do Finove visine.

Fin šapne, vrućim dahom zaškakljavši Hazardovo uho, »Dam im onaj koji je u obliku srca.«

Jer, kokain i vino slagali su se, poput ribe i krumpirića, jaja i slanine, ekstazija i seksa.

I zato nije rekao »ne«. Ali nije mogao reći ni »da«; umjesto toga, gurao je svoje metaforičke prste u svoje metaforičke uši i ignorirao je problem, iako je znao da problem neće otići.

Zaključila je da je autentičnost sasvim precijenjena.