Viržini Grimaldi

Treba biti pažljiv, ali da ne dozvolimo da naše dete umisli da je centar sveta. Treba mu pružati zadovoljstvo, ali da ne postane prezasićeno. Treba mu uravnotežiti ishranu, a da mu se ništa ne uskrati. Treba mu ojačati samopouzdanje, ali da ostane skromno. Treba ga naučiti da bude fino, ali da ga drugi ne gaze. Treba mu objasniti neke stvari, ali tako da ne ispadne da se pravdamo. Treba da se troši i odmara. Treba da nauči da voli životinje, ali i da bude na oprezu s njima. Treba se igrati s njim i pustiti ga da se nekad dosađuje. Treba ga naučiti nezavisnosti, ali u našem prisustvu. Treba biti tolerantan, ali ne previše popustljiv. Treba biti čvrst, ali ne grub. Treba ga pitati za mišljenje, ali ne dozvoliti da ono odlučuje o svemu. Treba mu reći istinu, ali tako da ne bude povređena njegova nevinost. Treba ga voleti, ali ne gušiti. Treba ga zaštititi, ali ne zarobiti. Treba ga držati za ruku i istovremeno ga pustiti da ode.

Lepota sveta upravo nas je nokautirala.

Tuga onoga koga volimo udvostručuje našu.

Roditelji su hodači po žici. Hodamo po toj niti rastegnutoj između „previše“ i „nedovoljno“, držeći u rukama paket s oznakom „lomljivo“.

Tokom celog našeg života, procenjujemo ono što nam se događa, radujemo se ili tugujemo. Međutim, do poslednjeg trenutka ne znamo da li je zaista bilo razloga za radost ili za tugovanje. Ništa nije zamrznuto u vremenu, sve evoluira. Ne budi tužna danas, jer je možda to što ti se dogodilo velika sreća.

Ako bih ostala kod kuće, morala bih da ubijem vreme, a znaš da sam ja veliki protivnik nasilja.

Ako samo gledate nekoga ko jede, ne možete tako utoliti glad.

Nadam se da, ni kad ostarim, neću biti stara.

Volite je bolje nego što sam ja umeo da volim svoju majku. Svakog dana unesite u njen život jednu radost, to vam kažem iz dubine svog kajanja, s vrha svoje žalosti.

Alber Koen, Knjiga o mojoj majci

Roditelji su hodači po žici.