Jasenka Lalović

Može se pasat na bilo koju bandu ovoga svijeta, mogu se naslagat mnoge godine negledanja, al se ne može pobjeć od tog ośećaja đe pripadaš. Taman kad ti se čini da je sve to neđe daleko iza tebe, da ga je satrlo vrijeme, opet dođe taj dan kad se sve povrne na staro. Đe god da se bježi, od sebe se ne može uteć.

– Došla si da olakšaš sebi. To oprosti obično bude sebe radi i pozno stigne. Nema ga dok može onu drugu bandu da umiri, već samo kad treba sebi da se olakša savjest. Bolje bi bilo da si malo više pazila druge od sebe prije no što poslije moliš za oproštaj – ravan glas postade mu manje jedak.

Niko nema toliko vremena da zaviri što je ispod onoga što se skriva iza osmijeha. Ti što se često smiju, ne znači da su srećni. Neki se tako samo brane.

Dok stiskaš šaku ne dajući drugome, u nju Bog ne može ništa da stavi. Stisni ti, stisni Bog.

− Pazi što pričaš – Niko podiže štap. Agnica ne ustuknu. – Nemo da te potegnem.

− Možeš, neću ti se izmicat. Kad muškome zafali snage da pogleda u ono što je napravio, tada mu najlakše poleti ruka. Tako bude, kad druge snage nema – primače mu se cijeli krok da je može dofatit. Niko skrenu pogled.

Ljudi treba da se sastavljaju po onome što može da ih veže, po onome đe sliče jedno drugome. Ma kolko da nas ono drukče mami, tome treba odoljet. Ne zato što to drugačije od tebe nije dobro, no što ga nikad nećeš razumjet kako treba. Varka je ako misliš da ga možeš prisvojit ka ono što ti je blisko. Sve to drukče vremenom počne da te muči i troši. Brzo na sve to što te mamilo postaneš kivan.

Čergarsku dušu mnogi ponesu mimo čerge.

Oduvijek se narod najlakše porobljavao strahom

– Ništa kao mjesta siromašna životom ne podśete na život. Tamo đe ga je najmanje, bude najviše opomena i poruka kako da se preživi. Zbore da u pustinjama cvjeta jedan sasvim poseban cvijet. Otporan na surovost u kojoj je ponika, izdržljiv, pun drača ne bi li se kako odbranio od gramzivih ruku što na njega nabasaju. Za njega zbore da je najljepši na svijet. Možda zato što ga je teško nać. Sve ono što se teško nađe lako priraste za srce i čini se ljepše no sve drugo – tu zastade ka da se zanio preko mjere.

Nikada neću zaboraviti dan kad sam te prvi put video. Od tada me prati taj prkos u tvojim očima i to buntovno lice koje se ljutnjom brani da ga ne povrede. Pokušavao sam da uverim sebe da to što si drugačija je tvoja manjkavost. Da neko toliko drugačiji od svih onih devojaka sa kojima sam se viđao po Beogradu ne može biti po meri čoveka poput mene. Tražio sam manu u tvom govoru, načinu kako razmišljaš. Čak sam pokušavao u sebi da ismejem tvoj hod, trapavo složene komade garderobe koje si očigledno jedva prikupila ko zna od koga. Uvek bi me iznova pokorila iskrenost kojom nisi pokušavala da prikriješ ono od čega bi se mnoge druge devojke stidele i što si bila i ostala svoja.