Branislav Janković

Tražićemo svoja prava. Zbog čega smo mi ljudi drugog reda? – vikao je profesor. – Zato što smo ludi?! A kažite mi, jesu li napolju svi normalni? Pogledajte samo Dnevnik i odmah će vam biti jasno da tamo nema normalnih. Ludi su oni što pričaju, još luđi oni što slušaju. Ali hajde što slušaju, nego još i veruju u te priče

Čudan je grad Niš, tajnovit, nisu ga Kelti džabe ovde napravili.

Tek je 1962. tvrđava otvorena za javnost jer je vojska do tada logorovala ovde – pisalo je u dokumentu koji verovatno nikad neće doći do ruku istoričara.

Svi traže Verne, Čuvare drvene kutije, Tajne prave istine, razmišljao sam tražeći novac po džepu.

Znaš li, Markoviću, šta takozvani normalni ljudi ne vole kod nas ludaka? – pitao me je i dalje izbegavajući bare na stazi.

– Šta, profesore? – upitao sam, gledajući ga i strepeći od toga da se ne prostre po betonu.

– To što zauvek ostajemo deca. A deca su milija Bogu nego starci. Zato nas ovamo i sklanjaju jer misle da nas Bog neće videti – odgovorio je ozbiljno i prestao da skakuće.

Rat je, a kad si u ratu uvek možeš da se pravdaš njime, za bilo šta što uradiš.

Družinu su stvorile nevidljive sile koje su nam i dale drvenu kutiju na čuvanje.

Mi smo oni što se kreću tu pored vas, možda vaši prijatelji, rođaci, možda nečiji sinovi ili sestre

pomislio sam posmatrajući ljude koji su mi išli u susret, srećni zbog neznanja u kakvom svetu žive.

Možda ste sa nekima od nas sedeli na nečijoj slavi i pričali o politici ili hvalili domaćinovu dobru rakiju, možda ste sa nekim bili u vojsci. Možda je službeni put vašeg oca u stvari bio odlazak na obračun sa Tragačima? I... jeste li sigurni da su vaši mrtvi umrli baš onako kako vam je rečeno?