Đanfranko Kaligarič

Rim nosi u sebi neku posebnu opijenost koja sagoreva uspomene. To nije toliko grad koliko tajni deo vašeg bića, prikrivena zver. S njim nema srednjeg puta, ili je to velika ljubav ili moraš da odeš jer upravo to zahteva umiljata zver – da je voliš. I nema veze odakle dolazite, da li iz pravca zelenih, planinskih puteva za jug, iz pravca ravnih drumova sa severa, ili iz ponora sopstvene duše, to je jedina putarina koju morate da platite. A kada ga zavolite, prostreće se onako kako vi želite i samo treba da se prepustite neopipljivim talasima sadašnjosti i da plutate na pedalj od zaslužene sreće.

Pokloniće vam tada svetlošću zaparane letnje večeri, ustreptala prolećna jutra, stolnjake u barovima nalik na devojačke suknje na vetru, reske zime i beskonačne jeseni u kojima će vam delovati bespomoćno i bolesno, iznureno, otečeno od opalog lišća po kojem vaši koraci ne prave nikakav šum.

Ali oduvek je bilo tako, mi smo to što jesmo ne zbog osoba koje smo sreli, već zbog onih koje smo ostavili.