Jurica Pavičić

Kuća Rokovih izgledala je kao iz nekog od onih romana o obiteljima iz 19. stoljeća. Na početku niza su sjecikese i preuzetni skorojevići. Potom na red stignu moćna i dostojanstvena gospoda. Na kraju sve završi u sirotinji i memli, s ludim i dekadentnim potomcima.

Mora da je to lijepo, pomislio je, u životu željeti ono što se može kupiti novcem.

Predugo je živio u sretnom braku, a sretni brak sasiječe čovjeku potrebu za drugim ljudima.

Gledao je ljude koji lažu drugim ljudima, a ovi znaju da im lažu, kao što oni znaju da ovi znaju da im lažu.

Posao Gorkog bio je da pronađe meki trbuh, slabu točku. Razni su mogli biti razlozi zašto ljudi prodaju djedovinu uz more: operacija, dug banci, nesreća na radu, prebijanje računa s rodbinom u Srbiji. Zatim, potomci: sin koji pije, sin koji se razvodi ili se kocka. Gorki je s vremenom naučio da razloga može biti mnogo, ali da ni jedan od tih razloga obično nije lijep.

Zato – ponovio je. – Baš zato. Da ne bi imali. Da svi ne bi imali, da ne bi trošili što nismo zaradili. Zato, jer smo najsmrdljivija generacija. Jer mislimo živit bez rada, jer mislimo trošit šta nismo stekli, jer mislimo da nas spada živit dobro. A ne spada! Ni po čemu! Zato neću prodat, baš zato da svima bude gore. Jer svi i miritaju da im bude gore.