Ivan Tokin

Neću ja da živim u vašim srcima, ja hoću da živim u svojoj ulici. – To je normalno, i ja sam dobio život kao i vi, i ja volim da živim. Ja nemam materijalnu imovinu i ne umem da govorim vašim jezikom, ali tužan je i siromašan svet u kome su to nedostaci. Koji je to legitiman argument da me ostavite? Što čamdžija ne prima pse? Što ne umem da napravim čamac? A je l’ znate koliko sam spreman da plivam da spasem nekog od vas? Je l’ znate? Spreman sam da crknem plivajući za vama. Je l’ to dovoljno dobro? Je l’ to bolje nego da umem da napravim čamac?

Osim toga, je l’ znate vi nekoga, osim poneke majke, ko će da vas voli i kad to niste zaslužili? Ne znate, naravno da ne znate. E, pa ja vas volim i sad kad u proseku ne zaslužujete. Je l’ to dovoljno da ne ostanem vezan i da se udavim?

Onda je ustao, stavio moju ogrlicu u džep i čučnuo pored mene. Rekao mi je tačno ovako: – Ako ti se ostaje, a ti ostani. Ako je to tvoja ženka, onda ti je mesto pored nje. Ti nisi moj pas, ti si moj najbolji drug, i to obojica od početka znamo. Ti si car i treba da živiš kao car, onako kako ti misliš da treba. Mi sad idemo i ne vraćamo se. Ja ću da odlepim bez tebe, ali preživeću, kao i ti.

Nije najbolje. Samo ne znam šta hoću, ali precizno znam šta neću, a to je važno za mene. Za nas, za tebe.

Lepo je kad se živi. Lepo je kad je teško. Lako je sumnjivo. Lako je magla. Lako je samo vrh ledenog brega. Lako je tri centimetra cveta iznad deset metara korenovog sistema. Lako je za turiste u rođenim životima.

Kad tako veliko srce plače, to kao da nekako zgusne prostor, pa se teško krećeš, teško mrdaš telo, kao da sve oko tebe nije vazduh, nego njegove guste suze.

Lepo je kad se živi. Lepo je kad je teško. Lako je sumnjivo. Lako je magla. Lako je samo vrh ledenog brega. Lako je tri centimetra cveta iznad deset metara korenovog sistema. Lako je za turiste u rođenim životima.

To kako komfor može da razori slobodnu ličnost neke osobe, to valjda ne moram vama ljudima da objašnjavam.

mi jasno zašto bih se kretao brže nego što telo može da me nosi, ili da nosi samo sebe, ili moju dušu, što sam sve zajedno valjda ja.

Osećam se nebezbedno, osećam se kao da mi je svaki trenutak poslednji, osećam se kao da ništa nije izvesno, kao da možemo sad da nestanemo ili da živimo zauvek, osećam se kao riba u vodi.

Ti molekuli slobode, postrojeni, genetski poređani po krvnim sudovima, to je ono što me zanima.