Изабрани људи не живе од оног што им живот поклони, него што сами отму од њега, мој драги Алекса
Verica Zivadinovicje citiraoprošle godine
И тако, пун тамне невиђене вере, Идем кобном стазом што је увек иста – Ко злокобно сунце, док у мени блиста Насмејано лице вечите Химере.
Verica Zivadinovicje citiraoprošle godine
Кад ми опет дођеш, ти ми приђи тада
Ал не ко жена што чезне и воли
Него као сестра брату који страда
Тражећ меком руком место где га боли
Dojmovi
Verica Zivadinovicje podijelio/la dojamprošle godine
💡Poučna
👍Vrijedna čitanja
Одлично штиво! Да је дужи и садржајнији, (а требало би) овај роман неби имао ни оволико читалаца. Али, Како Дучић рече, данас се не чита да би се учило, него да се заборави. А ја бих додала и да се књига прода