Laura Sintija Černjauskajte

Zbog me­ne ma­ma ne mo­že da ra­di, ne­i­spa­va­na je od ka­da sam se ro­dio. Oni mi ni­ka­da to ne go­vo­re di­rekt­no, ali po­ne­kad se raz­vi­ču jed­no na dru­go s mr­žnjom, ko­ja je u stva­ri na­me­nje­na me­ni.

Ka­da raz­mi­šljam o smr­ti, ne mo­gu da je za­mi­slim. Sa­mo ose­ćam ka­ko se pri­bli­ža­va – uvek do­la­zi mal­či­ce pre­ra­no. Čak i ako se na­vi­ka­vaš na nju od ma­lih no­gu, uvek do­đe pre­ra­no. Fa­li nam do­dat­ni skok ma­šte da bi­smo je raz­u­me­li i ob­u­hva­ti­li. U na­ma uvek ima pre­vi­še ži­vo­ta.

Mo­ram da se se­ćam da je ma­ma od svi­le.

svi­le.
Od vlak­na ko­je se ne ki­da ni­ti tro­ši.

Ka­ko je čud­no što stva­ri ne ne­sta­nu sa svo­jim vla­sni­ci­ma, po­mi­slio je Lju­das gle­da­ju­ći u de­te­to­vu ku­ti­ji­cu za olov­ke, ko­ju mu je is­pleo od pru­ti­ća. Stvar je iz­dr­žlji­vi­ja od čo­ve­ka. Čo­vek stvo­ri stvar da na taj na­čin pro­du­ži se­be, i umre. Ka­kva ne­prav­da.