Agata Kristi

Ono što neko zaista jeste postaje očigledno tek kad je stavljen na probu – to jest, u onom trenutku kad ili stanete na sopstvene noge ili padnete.“

Trudim se zapravo da ti kažem da su ljudi i inače takvi – ni sasvim dobri ni sasvim loši.

„Svet postaje vrlo težak za opstanak – osim najjačima“, polako reče Poaro.

„Grešite“, reče Poaro. „Životna tragedija je u tome što se ljudi ne menjaju.“

Možete li da volite nekoga kome ne verujete?“

„Nažalost, da.“

„Kažu, mademoiselle, da je smrt plata za greh, ali izgleda da je ponekad plata za greh raskoš. Pitam se da li je to podnošljivija plata. Biti odsečen od svog domaćeg života, uhvatiti možda samo koji pogled na njega kad je put za povratak preprečen...“

Većina nas suoči se s probom prilično rano u životu. Odrastao muškarac brzo se suoči s neophodnošću da bude samostalan, da se hvata ukoštac s teškoćama i opasnostima i da nađe sopstveni način da izlazi nakraj s njima. Neko odabere pošten, neko nepošten način – za bilo koji da se opredeli, čovek još u mladosti sazna od čega je skovan.

Solitude à deux* u džungli nije joj donosilo ni najmanje zadovoljstva.

Čovek nikada ne treba da se bori protiv neizbežnog.

Njoj u stvari do novca uopšte nije bilo stalo, ali znala je da Džeremi to ne može da razume. Novac je njemu značio život čvrsto postavljen na četiri oslonca: stabilnost, obaveze, jasno određeno mesto i status.

Njoj je novac bio igračka koju baciš nekome u krilo da se poigra.