Maja Lalević Piščević

Murakami piše o tišini toliko tihoj da se u njoj može čuti kako protiče vreme

Police moje biblioteke su živi zidovi, svaki put kad neku knjigu izvučem, ili dodam novu, nešto se promeni u energiji cele sobe. Dok

Kad ti pored kreveta stoji nekoliko knjiga, one se drugačije čitaju nego kad imaš samo jednu

Fenomen usamljenih gradskih jahača

Sva moja proleća mirišu na lipu.

Mislim da knjiga mora da ima težinu. Prvo je tako malo držim, a onda je tek otvorim i obavezno pomirišem.

Očiju zamagljenih od suza i nade gledaju u Trampa dok narandžasti pajac viče, vređa i obećava da će Amerika opet biti velika, a oni siti i srećni

U jednom trenutku videla sam i predsednika Obamu kako s Prvom damom Mišel i ćerkama velikom kutlačom puni tanjire nezbrinutih veterana iz nekog od američkih ratova. Jer Tenksgiving je dan u kome Amerika slavi zahvalnost i pomaže onima koji nemaju na čemu da joj budu zahvalni jer ništa od nje nisu ni dobili. Onima kojima se američki san odavno pretvorio u noćnu moru

iako sam ne jednom pomislila da sa nekim likovima iz romana koje sam volela imam više sličnosti nego s bliskim rođacima s kojima delim isti DNK. Što se doživljaja tiče, često su mi prebacivali da sam prisutnija između korica knjiga nego u sopstvenom životu.

Knjige su kao i ljudi – različite. Neke su kao širom otvorena vrata, od korica te mame da uđeš i začas si s njima na ti. Ja opet više volim one za koje moraš malo da se potrudiš, koje te namuče da im provališ šifru i prođeš neku vrstu inicijacije. A ima i onih koje te same uče kako da ih čitaš