Letopisi Nesmiraja 1 – Nesmiraj

S lepotom se rađaš, ali pamet moraš sama da zaradiš.“

O, da, mačke govore, prijatelju moj blagorodni, uopšte ne sumnjaj – ako poseduješ više od jedne i trenutno ih ne vidiš, sva je prilika da se u nekom ćošku sada žale što njihov gazda troši sve svoje vreme na čitanje blesavih knjiga umesto da njima posvećuje pažnju koju obilato zaslužuju.

„Vojnici“, objavio im je bio Koštunjača. „Vojnici, il’ me zovite prosjačkim kurvinim sinom.“

Lem se namrštio. „Kefijci, kad vam kažem.“

„Oboj’ca se varate.“ Kez se pojavi na Danijovom bucmastom licu. „To s’ mušterije.“

Jer, evo vam istine, prijatelji moji blagorodni: kada ste u nedoumici, najbolje je biti učtiv u dodiru s ludacima.

Bolje je biti potcenjen.

Lakše je skrivati se u mraku nego u žiži javnosti.

„Što je svetlost blistavija, to je senka dublja.“

Mada viski nije donosio bodove u šahidovom takmičenju, Merkurio ju je naučio da uvek mazne dobro piće ako ga negde ugleda.

Previše je knjiga. Premalo vekova

Knjige koje volimo isto tako vole nas. A kao što mi obeležavamo mesta na stranicama, te stranice obeleže nas.

„Prvo, ovo nije moja biblioteka. Ona pripada našoj Gospi od Blagomorstva. Ja samo sastavljam letopise o onome što se u njoj nalazi. I ne dopuštam ja knjiškim crvima da tumaraju unaokolo, oni to prosto... sami rade.“