Emilija Leta

Kad su ljudi nesrećni, potrebna im je iluzija da su dobri, znao je učitelj, ali je to Emiliji rekao tek znatno kasnije.

ljubav i zaljubljenost su kao zlatan i pozlaćen prsten. Naizgled su isti, ali ih možeš razlikovati samo ako ih potopiš u kiselinu svakodnevnog života.

- Jedan ostane zlatan, a drugi zarđa, je li tako? - ozari se Bela.

ali za vladanje carstvom nedostajala mu je najvažnija osobina: bio je suviše burne naravi da bi pažljivo slušao šta drugi govore. Nije cenio reči i zato je bio podložan njihovim zamkama.

Nisam ni slutila, mislila je Emilija Leta, kako laži mogu da budu blagotvorne. One naravno, ništa ne rešavaju, ali omogućavaju predah, daju dragoceni trenutak u kome gnjurac izroni na površinu i zgrabi spasonosni udah pre nego što zaroni ponovo.

Ako hoćeš da sudiš - istražuj, ako hoćeš da vladaš - naređuj.

Klimnula je glavom:

- Znam, Seneka.

Ali nije znala najvažnije što je u tom času trebalo da zna: kad je muškarac moćan a mlad, svaki prekor i opomenu doživljava kao uvredu.

Plutarhov stih: Tvoja je žetva još uvek trava.

Erupcija Vezuva, detaljno opisana kod Plinija, najbliža je slika onoga što se događa u ostavljenoj ženi. Visoki mlazevi crvene užarene tečnosti sećanja na ljubav i oblaci od sitnog crnog kamenja očaja, prekora, prebacivanja i samosažaljenja kuljaju u nepravilnom smenjivanju. S neobuzdanom žestinom padaju po predelu njene duše, dugo i pažljivo uređivanom i ukrašavanom, kao što je bio grad Pompeja.

- Da, za njih važi ona Senekina: Slabašno je drveće koje je izraslo u pitomoj dolini.

Da su ljudi dobri, ljubav ne bi bila potrebna...

M. M.