Šešir pun neba

mesec ponekad svetao a ponekad u senci, ali nam valja zapamtiti da je to uvek isti mesec. I

Nikad nije bila ovako umorna.
Još je u sebi čula glasove. Rojnik je za sobom ostavio sećanja – samo nekoliko njih. Pamtila je vreme pre zvezda, kad nije postojalo nešto pod nazivom „juče“. Znala je šta leži iznad neba i ispod trave. A s druge strane, nije se sećala kad je poslednji put čestito odspavala, u krevetu. Padanje u nesvest se ne računa. Ona zatvori oči, pa ih zatvori još jednom…

Njene oči – one unutrašnje oči koje su se otvorile dvaput – počinjale su da se zatvaraju. Osećala je kako je moć napušta. Ne možeš dugo ostati u tom stanju. Postala bi suviše svesna univerzuma, pa više ne bi bila svesna same sebe. Baš mudro od ljudi što su naučili kako da zatvore um. Ima li u kosmosu još nečega tako sjajnog kao što je dosada?

sve napravljeno od svega ostalog,

Vi ljudi tako dobro umete da prenebregavate sve oko sebe. Gotovo ste slepi i gotovo gluvi. Pogledate u drvo i vidite… samo drvo, nešto tvrđi korov. Ne vidite njegovu istoriju, ne osećate proticanje sokova, ne čujete svaku bubicu u kori, ne osećate hemijski sastav listova, ne opažate stotinu nijansi zelene boje, majušne pokrete dok ono prati sunce, jedva primetan rast šume…

Nisam murtav! Pokušavam da iskusim tren od egzistecijalnu zebnju! Jo, kuku meni ako ne mogu da osetim studenu vetruštinu sudbine kako mi fijuče oko donjička a da ne vele svi o’ma da sam umreo.“