Žene koje kupuju cveće

– Kada si poslednji put učinila nešto prvi put?

Život na moru protiče sporije, to je istina. More ti, konačno, produžuje život.

Pesimista se žali na vetar.

Optimista se nada da će se on promeniti.

Realista namešta jedra

– A zašto ga voliš?

Nastala je veoma kratka tišina koja je, može biti, skrivala osmeh.

– Zato što je to on.

„Istinska ljubav je neočekivana. Neizbežna. Kad te čak nervira to što osećaš prema nekome. I strah te je. Ali zauzvrat, ako se prepustiš i usudiš da uživaš u njoj bez straha, ništa na ovome svetu te neće navesti da se osetiš punijom života.“

Sa slobodom, cvećem, knjigama i

mesecom, ko ne bi umeo biti potpuno srećan?
1

Oskar Vajld

A tu je bilo i pismo: tvoje, koje očigledno nikad nisi poslao primaocu. Sadržaj tog beživotnog parčeta papira, verovao ili ne, nije me povredio. Niti me je raspolutilo to što si je nazvao „ljubavi moja“. Pa čak ni to što si se oprostio tako strasno.

Ali biće mi teško da ti oprostim, Oskare, što si ostao sa mnom.

Što si me upotrebio kao izgovor.

Što si sakrio svoj strah iza tog mrskog, nesnosnog, besmislenog „uraditi kako valja“.

Što si našao utočište u pomisli da me „ne povrediš“ kako bi sakrio vlastitu nesposobnost da donosiš odluke.

I, iznad svega, što si me učinio odgovornom za tvoju nesreću.

Biće mi teško da ti oprostim što si se zatvorio sa mnom u taj mlaki saživot na koji si nas oboje osudio. Time što me nisi ostavio, ukrao si mi vreme, mnogo vremena, i mogućnost da nađem i osetim, i ja, nešto nalik onome što opisuješ u tom pismu.

Treba naučiti da plešeš na groblju. Učiniti da cveće nikne iznad mrtvih. Prihvatiti poraz zato što poraz ne postoji. Postoji samo kraj svega. Ne uče nas da prihvatimo da onome što je važno ističe rok. Ne uče nas da je ponekad jedini poraz inercija da pustimo da se sve odvija dalje.

mi koji smo snažni, kazala je u množini, snažni smo samo zato što imamo tu nesreću da podnosimo veću količinu bola a da ne klonemo. Naš prag bola je viši. Ali to ne znači da nas boli manje.

Neka idu bestraga glupi ponosi, neka idu bestraga strahovi, neka ide bestraga „a šta ako…“, razmišljala sam govoreći tiho jer sam u suštini to govorila sebi. „Strah vodi ka nepokretnosti“, bila mi je rekla Olivija kad sam puštala da dani protiču a da nisam popravljala kućne aparate niti otvarala kofere. Zbog straha gubimo najvažnije i najlepše šanse u životu.