На Дрини ћуприја

, баш никаква промјена у овој касаби не може бити а да се мени не обије о главу!

У добра и мирна времена, кад је чувени поп Никола био парох у касаби, нађе се газда-Јанку Гаталу са Околишта син, после толико година брака и читавог низа женске деце. Прве идуће недеље понесу дете да крсте и поред радосног оца и кума пођу још неки рођаци и комшије. Још идући низ Околишта, застајали су често и из велике кумове плоске натезали љуту ракију. А кад су, прелазећи мост, стигли на капију, седну ту да се мало одморе и још једном потегну. Био је хладан дан и касна јесен, на капији није више било кафеџије нит' су варошки Турци долазили да пију кафу и седе. Зато Околиштани поседају као код куће, отворе торбе са јелом и начну нову плоску ракије. И наздрављајући један другом, речито и од срца, забораве и на дете и на попа који је после службе требало да га крсти. Како у та времена - седамдесетих година XИX века - није још било, ни смело бити, звона на цркви, весели људи нису ни примећивали да време пролази и да је служба давно готова. У њиховим разговорима, у којима се смело и надалеко мешала будућност детета са прошлошћу родитеља, није време било важно ни имало мере. Неколико пута се јављала савест код кума који је опомињао да се креће, али су га остали одмах ућуткавали.
— Ама, да идемо, људи, да свршавамо, бива, што је закон и хришћански ред, - замуцкује кум.
— Де, што си навалио, тако ти бога, нико још није у овој парохији остао некрштен, - одговарају други и нуде га сваки из своје плоске.
И отац је једно време пожуривао да се иде, али ракија је најпосле све ућуткала и сјединила. Жена, која је дотле држала дете на озеблим и помодрелим рукама, положи га на камено седиште и умота шареницом, а оно је мировало као да је у колевци, час спавало, час отварало љубопитљиво очи, као да учествује у општем весељу. (»Види се да је касабалија« каже кум, »воли друштво и теферичли мјесто«).
— Здрав си, Јанко, - виче један комшија, - да ти је сретан и дуговјечан син; дабогда ти био дика међу домаћинима и један по један у српском уху, у части и чести, у сваком добру и изобиљу. Дабогда...
— Ама, како би било да то с крштењем свршимо? - прекида отац.
— Лако ћемо за крштење, - вичу сви углас и обређују се ракијом.
— Није ни Рагиб ефендија Боровац крштен па ено га колики је: коњ се под њим савија, - каже један од комшија, уз општи смех.
Али ако је за ове људе на капији време изгубило меру, није за попа Николу, који је чекао донекле пред црквом, па онда се наљутио, пригрнуо свој ћурак од лисичине и сишао с Мејдана у варош. Ту му је неко казао да су људи са дететом на капији. Отишао је тамо да их изгрди, како он уме, али су га они дочекали са толико радосне и искрене оданости, са тако свечаним извињавањима и тако топлим жељама и добрим речима, да је и поп Никола, који је био оштар и строг човек, али прави касабалија по срцу, попустио и прихватио за плоску и мезе. Наднео се над малишана и опсовао му баку, од милоште, а дете је мирно гледало његово крупно лице са великим плавим очима и широком, риђом брадом.

Није баш истина што се причало да је мали и крштен на капији, али је тачно да су се ту заметнули дуги разговори, са тешким пићем и многим здравицама. Тек доцкан после подне испело се цело весело друштво на Мејдан и отворило цркву, где се кум, заплићући језиком и штуцајући, одрекао ђавола у име новог касабалије.

Откако се заратило није било овакве тишине, мислио је даље радосно хоџа, а тишина је слатка и добра; у њој се враћа, бар за тренутак, бар нешто од оног истинског, људског живота кога већ одавно бива све мање и мање, а кога је под грмљавином каурских топова потпуно нестало. Тишина је за молитву; и сама као молитва.

Али једно не може: не може бити да ће посве и заувек нестати великих и умних а душевних људи који ће за божју љубав подизати трајне грађевине, да би земља била лепша и човек на њој живео лакше и боље. Кад би њих нестало, то би значило да ће и божја љубав угаснути и нестати са света. То не може бити.

Деде, кума-Станојка, деде, јање моје. Једну чашицу само. Ово је мелем и разбибрига а не ракија.

Тако је у целој тој новој олуји која се срушила на касабу и покретала из корена и претурала древне навике, живе људе и мртве ствари, мост стајао и даље бео, тврд и неранљив, какав је био одувек.

На висини од две хиљаде метара, окружен светом разних језика и народности, гледам бескрајност видика и мислим на тебе и минуло лето.« То је и за њене године и за њено мало искуство било довољно. Да је било написано: »Нит сам те волео, нити те волим, нити ћу те икад моћи волети«, њој не би било јасније ни болније. Јер, на крају крајева, о томе се ради, о љубави, а не о далеким сећањима ни о томе са које висине над морем човек пише и какви се људи око њега крећу и језици говоре. А љубави нема!

Никад то неће моћи бити казано, јер онај ко то сагледа и преживи, тај занеми, а мртви ионако не могу да говоре. То су ствари које се не казују, него заборављају. Јер да се не заборављају, како би се могле понављати?

Социјалиста је постао! Со-ци-ја-ли-ста! Није нам доста што смо Јевреји, него још и то! О, велики једини Боже, шта сам ти згрешила да ме тако казниш? Социјалиста!