Dokle god rastu limunovi

„Kako ono kaže izreka? ’S dobrim delima požuri.’“

„Neću im dati da poseduju moje strahove.“

Uistinu je postojalo dete koje je umirući reklo: „Ispričaću Bogu sve.“ Te priče su se zaista dešavale, i dešavaju se nove slične njima upravo dok vi čitate ove reči.

Njegovo prisustvo je kao sidro na mojim grudima, potapa me sve dublje, podsetnik na ono što sam učinila. Na sve što sam izgubila i što ću u životu izgubiti.

Svaki će limun doneti na svet dete, te limunovi nikada neće umreti.“

Svud. Još od pamtiveka, ja sam se budio u ljudskim srcima. Davali su mi mnoga imena na bezbrojnim jezicima. Na tvom sam Hauf. Na engleskom Fear. Na nemačkom Angst. Ljudi su slušali moja šaputanja, postupali po mojim savetima, okusili su moju moć. Ja sam svud. U dahu kralja kog je pogubio njegov narod. U poslednjim otkucajima srca vojnika što krvari i umire sam. U suzama trudnice koja izdiše na svom kućnom pragu.“

Strah je okrutan stvor. Okrutno izobličava misli, preobražava ih iz muva u slonove.

Selima, preduzela si sve što si mogla. Ostalo je u božjim rukama. U rukama sudbine. Ako ti je suđeno da stigneš u Minhen, stići ćeš, pa makar čitava vojska razorila ovaj grad. A ako ti nije suđeno, tad ti ne bi pomoglo ni kad bi na Trg slobode sleteo privatni avion da te odnese odavde.“

„Teto… ne plači… kad budem stigao u raj… ispričaću Bogu… sve“, izgovara gušeći se.

Čula je priče o Sirijcima koji su našli sigurno utočište u Nemačkoj.