Persson

Zar je sve u spoljašnjoj svrsi, a ne u onim unutarnjim pobudama, razlozima, okolnostima u kojima se i radi kojih se vrši radnja?“

K. S. Stanislavski

istiskuju iz mojih očiju suze kao sok iz limuna.

pravi umetnik se smatra umetnikom gde god se zadesio, kaže Maks, makar i pred krajnjom smrti ili Višim sudom ili tek zakmečalim detencetom

Kao da sam i sam bio gost, u nečemu, u samom sebi. Ali gde sam, onda, bio ja – Ja?

Prešao sam most i nisam skočio. Mrzeo sam sve ljude koje sam usput sreo – i njih i njihove porodice.

Prešao sam most i nisam skočio.

Upravo pada Kiša. Volim Kišu. Kao mlad NN nisam je voleo. Rasplakao bih se nezadrživo zajedno sa prvim kapima. Onda bi kiša prerasla u pljusak, a moje suze bi se povukle pred navalom tih velikih suza sa neba.

Skamenjen od straha, poluležećki, dočekao sam zvuke stvarnog života koji dopire sa ulice i tek onda zaspao.

bih briznuo u plač. Bez jecanja. Kao klinac. Kao oduvek.