Čovek koji nije bio tamo

„Roditelji su mi dali ovu sliku kad sam imala trinaest godina, da bih znala kako izgleda čovek za kog ću se udati. Često sam sedela i gledala je, pitajući se kakva je osoba. Da li će mi biti dobar muž? Da li će biti ljubazan, oštar, nežan? Nisam imala pojma. Bila sam veoma uplašena, ali nisam se usuđivala da bilo kome kažem. Odlučila sam da će biti dobar čovek. Gledala sam fotografiju i govorila sebi da su te oči istovremeno radoznale i tople, da deluje mudro. Ali znaš šta?“

Oči su joj bile vlažne dok je gledala svog sina.

„Ipak sam se iznenadila. Kad sam ga upoznala, bio je još bolji nego što sam se nadala; ljubazniji i mudriji, brižniji nego što sam mogla i da zamislim. Zato mi ova slika toliko znači. Daje mi nadu.“

Pogledala je Mehrana, očiju sjajnih od lepih sećanja.

„Nadu da stvari mogu da ispadnu bolje nego što očekuješ“, nastavila je. „Da su naše brige ponekad neosnovane.

Koji par se s vremena na vreme ne posvađa? Nijedna veza nije postelja od ruža i cveća sve vreme.

Hrabrost je kad se boriš, iako se plašiš