S ove bande moje gore

Može se pasat na bilo koju bandu ovoga svijeta, mogu se naslagat mnoge godine negledanja, al se ne može pobjeć od tog ośećaja đe pripadaš. Taman kad ti se čini da je sve to neđe daleko iza tebe, da ga je satrlo vrijeme, opet dođe taj dan kad se sve povrne na staro. Đe god da se bježi, od sebe se ne može uteć.

Dok stiskaš šaku ne dajući drugome, u nju Bog ne može ništa da stavi. Stisni ti, stisni Bog.

Niko nema toliko vremena da zaviri što je ispod onoga što se skriva iza osmijeha. Ti što se često smiju, ne znači da su srećni. Neki se tako samo brane.

– Došla si da olakšaš sebi. To oprosti obično bude sebe radi i pozno stigne. Nema ga dok može onu drugu bandu da umiri, već samo kad treba sebi da se olakša savjest. Bolje bi bilo da si malo više pazila druge od sebe prije no što poslije moliš za oproštaj – ravan glas postade mu manje jedak.

Obje glave se obrnuše put nje misleći da nije tačna u glavu.

Sad znam da smo čuvali jedno drugo od sebe.

– Nije li to ljubav, ona najviša

Bilo je nečega u Milici od čega bi mu uzavrela krv čim je vidi. Bila je drukča od svih žena koje je srio. Ne samo ođe. Njezin pogled, kad sijevne, prekida je čoeka napola, a ponekad bi ga taka milinom da mu se cijeli svijet obrća naopako. Milica bi mu sigurno prirasla za srce. Samo da je došla onda kad nije.

Samo je slegla ramenima. Znak da od svega odustaje bilo je nešto najteže što je ikad vidio. Mirenje sa sudbinom, priznanje da je od nje jača i da se protiv nje ne može. Možeš se koprcat kolko ti je volja, vazda će te slomit tamo đe si najtanji i đe te najviše boli.

Prvo što ću učinjet kad šljegnem u primorje je da kupim majci lijepe cipele. Nikad ništa na noge nije ponijela do gumača i raspalih zepa. Sirotinju ne oda prazan stomak, no ono što mu je na noge, promisli.

Nikada neću zaboraviti dan kad sam te prvi put video. Od tada me prati taj prkos u tvojim očima i to buntovno lice koje se ljutnjom brani da ga ne povrede. Pokušavao sam da uverim sebe da to što si drugačija je tvoja manjkavost. Da neko toliko drugačiji od svih onih devojaka sa kojima sam se viđao po Beogradu ne može biti po meri čoveka poput mene. Tražio sam manu u tvom govoru, načinu kako razmišljaš. Čak sam pokušavao u sebi da ismejem tvoj hod, trapavo složene komade garderobe koje si očigledno jedva prikupila ko zna od koga. Uvek bi me iznova pokorila iskrenost kojom nisi pokušavala da prikriješ ono od čega bi se mnoge druge devojke stidele i što si bila i ostala svoja.