Priči nikad kraja

Stvar je u vežbanju ispred ogledala, u stavu, u verovanju, u doživljaju.
Doživljaj je lep

O onim dlakama što su ih povukle tadašnje gumice za tegle, kojima su se repovi vezivali, da uopšte ne pišem.

Dom se retko koristi kao reč.

Češće kažemo kuća. A kuća može da bude i tuđa, ali tvoj dom je uvek tvoj, bilo u čijoj kući da si.

Pričao nam jedan nastavnik da je društvena evolucija mnogo brža od one prirodne, kako mi stremimo društvu jednakih i kako će doći vreme da svi budemo isti, da radimo koliko možemo, a da uzmemo koliko nam treba.

Sve društveno i političko đubre pliva, pluta, šeta svuda oko nas, a niko ništa.

Nerviram se, baš se nerviram kad na nekim televizijama gledam emisije u kojima se đubre slika. Napada, smrdi kroz ekran

Deca su čudo. Moj stariji sin mi je, kada je bio mali, postavio dva pitanja na koja ni danas ne znam odgovor. Prvo: „Zašto konj nema obrve?“ I drugo: „Da li su deca mali ljudi, ili su ljudi velika deca?“ Ne znam.

Samo znam da je dobro kada ih je puno, naročito kada ih je više no Nas.

Ali volim muškarce koji znaju nešto da naprave rukama, da poprave, sagrade. Jer oni često znaju da reči pretvore u dela.

Deca su čudo. Moj stariji sin mi je, kada je bio mali, postavio dva pitanja na koja ni danas ne znam odgovor. Prvo: „Zašto konj nema obrve?“ I drugo: „Da li su deca mali ljudi, ili su ljudi velika deca?“ Ne znam.

Ako se probudiš sa dečjim laktom u ustima i medveđim uvom u oku, to je to – radosti roditeljstva.

Moj mesar je bio ubeđen, prilikom moje dve bliske trudnoće, da je konačno otkrio fenomen prirode i da sam trudna već godinu i po dana. Na rubu da me unovči za Nobela, u apoenima od deset evra.