Vandalizam

Samo unazad gledah. To svu radost uguši;

Ali onda mi uteha zapeva u duši:

Unapred gledaj, ne unazad! Nek živi nada:

Što želiš, pod ovim suncem naći ćeš nekada.

Gde vrelo života teče, tamo me put šalje.

Gde drvo života cveta, cvetaće i dalje.

Unapred gledaj, ne unazad! Nek živi nada:

Što želiš, pod ovim suncem naći ćeš nekada.

Bilo je nečeg blaženog i rumenog u celoj toj snishodljivoj pojavi, čovekov usiljeni cvetni osmeh dobro se slagao s ružama.

Tada se iz gramofona začuo usamljeni saksofon i Jastrau je poželeo da se okreće na stolici u ritmu muzike, da zaboravi, zaboravi, zaboravi

Divim se tome što nemaš javni privatni život

Upravo sam bio u

Šta se to dešava u duši dok saobraćaj prolazi?

A onda je došlo do prisnog susreta između sjaja lampe i sjaja belog papira, blistavi kosmos rodio se i naprosto ga je hipnotisao svojom zaslepljujućom svetlošću, pa je ponovo mogao da napiše jednu od svojih kritika koje su nagoveštavale nadarenijeg pisca nego što je bio i pokazivale samodisciplinu kakvu nije posedovao, a koju je dugovao samo i jedino svemogućem pogledu papira, tog oka bez zenice.

Tog svetlog belog neba.

Apsolutno je svejedno šta neko misli, dokle god to lepo napiše.

’ali te što se ljute uvek treba čitati’

deca moraju da urade nešto.