„Potresno i snažno… sa svežinom koju samo izvanredan pisac može da pruži.“
— Los Angeles Times
Nobelova nagrada za književnost 2019.
U prvom delu četvoroknjižja geolog Valentin Zorger, koji se na Aljasci, daleko od doma i porodice, izgubio u poslu, sada se sprema na povratak kući. Put za Evropu je dug, on vodi kroz velike gradove Amerike, sve do grada svih gradova, gde će Zorger konačno formulisati zakon svojih postupaka koji čini njegov povratak u Evropu neminovnim.
„Po povratku u Evropu bila mi je potrebna dnevna doza napisanog; i ponovo sam čitao mnogo toga.“ Prva rečenica Pouke Sent Viktoara, drugog dela četvoroknjižja, identifikuje Zorgera kao projekciju autora, pisca koji poput geologa, ali sada u potrazi za redefinisanjem sebe i svoje umetnosti, kreće u istraživanje planine koju je Sezan — „učitelj čovečanstva današnjice“ — uvek iznova slikao.
U Detinjoj povesti Handke piše o periodu kada ga je supruga napustila i ostavila s malim detetom. Daleko od bilo kakve patetike, ali i svake pedagoške namere, pripovedač usvaja neutralni stav istoričara. Detinja povest je, tako, istorija deteta o kojem brine „odrasli“. Ali detinjstvo kod Handkea nije čist, iskonski početak — ne odabire se priča o detinjstvu da bi nova nevina usta potvrdila staru istinu.
Detinjstvo, pre svega, znači slabost, a slabost je biti u otporu, rastrzan, rasredišten, biti uvek tamo gde nismo. „Vraćaj se kući u tuđinu. Samo si tamo ovde…“, uzvikuje Gregoru (autorovom alter egu) starica u dramskoj poemi Kroz sela.
Spori povratak kući predstavlja prekretnicu u Handkeovoj književnosti: okretanje prirodi i materijalnosti sveta, gde je put mesto za „epski korak“, koji se odvaja od duge tradicije ratne i osvajačke epike (od Homera) i mir čini privlačnim.