Usamljeni putnik

ni na Kolumbiji, čitao Toma Vulfa

„Ah, Amerika, tako velika, tako tužna, tako crna, ti si kao lišće suvog leta koje se izbora pre no što avgust stigne do kraja, ti si beznadežna, svako te gleda, nema ničega sem suve samotne beznadežnosti, svesti o bliskoj smrti, patnji sadašnjeg života, božićna svetla neće te spasti, a neće ni nikoga drugog, isto bi mogli da okače božićna svetla na mrtvi žbun u avgustu, noću, i da izgleda kao nešto, šta je taj Božić koji slaviš, u ovoj praznini?… u ovom maglovitom oblaku?“

svi mrtvi klošari zauvek mrtvi ništa nemaju i sve im se istrošilo – eto.

Oni razumeju smrt, stoje tu u crkvi pod nebesima koja imaju bespočetnu prošlost i pružaju se u beskrajnu budućnost, čekaju sebe za smrt, kod stopala smrti, u svetom hramu.“

Ovde je Sveta Španija poslala meksičkim Astecima što na žrtvu prinose krvava srca sliku blagosti i samilosti i poručila: „Ovo biste uradili Čoveku? Ja sam Sin Čovekov, ja sam od Čoveka, ja sam Čovek i vi biste ovo uradili meni, koji sam Čovek i Bog – Ja sam Bog i vi biste mi proboli stopala spojena dugačkim ekserima, blago savijenim od siline udaraca čekića – to biste mi uradili, a ja sam propovedao Ljubav?“

ja sam video kako svako umire i kako nikog nije briga, osetio sam koliko je grozno živeti samo da bi mogao da umreš kao obik zarobljen u urlajućem ljudskom ringu.

„To je u rebrima planina velike visoravni! Zlata iz ratova duboko su zakopana! Pećine krvare! Isteraćemo zmiju iz šume! Otkinućemo krila velike ptice! Živećemo u gvozdenim kućama preturenim na poljima rita!

, Amerika, tako velika, tako tužna, tako crna, ti si kao lišće suvog leta koje se izbora pre no što avgust stigne do kraja, ti si beznadežna, svako te gleda, nema ničega sem suve samotne beznadežnosti, svesti o bliskoj smrti, patnji sadašnjeg života, božićna svetla neće te spasti, a neće ni nikoga drugog, isto bi mogli da okače božićna svetla na mrtvi žbun u avgustu, noću, i da izgleda kao nešto, šta je taj Božić koji slaviš, u ovoj praznini?… u ovom maglovitom oblaku?“

i čitavim praznim plavetnilom u očima koje ste videli, takođe i skrivenu zversku surovost i miris piva i dima i otmeni miris svežine unutar doteranog koktel-bara sve to amerikanstvo u kome bih u mladosti bio lud od želje da učestvujem i ostavim dom i odem da budem glavni junak u američkoj romantičnoj džez noći

Omiljena zamerka savremenom svetu: površnost „uglednih“ ljudi… koji, zato što ništa ne uzimaju za ozbiljno, uništavaju stara ljudska osećanja, starija od časopisa Tajm…