Njegoš, ili Istaga i istraženi

Већ ми се про­шлог ле­та учи­ни­ло да ниг­де бо­љег ме­ста за по­нов­но чи­та­ње Лу­че не­ма до ли на Дур­ми­то­ру. У кам­пу на Иван до­лу, на ви­си­ни од го­то­во 1.500 ме­та­ра, где се на­о­ко­ло уз­ди­жу „со­хе не­бе­ске“ све пре­ко 2.000 ме­та­ра (Са­вин кук, Ма­ли Ме­ђед, Обла гла­ва, Цр­ве­на гре­да), не­бо је та­ко ни­ско, бли­ско и бес­крај­но ду­бо­ко, да се зем­ном ство­ру учи­ни да са­мо про­пи­ња­њем на пр­сте мо­же до­хва­ти­ти зве­зде. Но­ћу је ко­ли­чи­на не­ба и озве­зда­ност фа­сци­нант­на, млеч­ни пут ја­сан, до­жи­вљај при­сан — не оста­је ни­шта дру­го до ми­сао ко­ја хо­ће да до­ма­ши про­стран­ства и да раз­го­ва­ра с Бо­гом.