Poslednja želja

Ljudi – Geralt okrenu glavu – vole da izmišljaju čudovišta i užase. Sami se sebi onda čine manje užasnim. Kad piju do besvesti, varaju, kradu, tuku žene, more glađu starce, udaraju sekirom lisice uhvaćene u klopku ili strelama probadaju poslednjeg na svetu jednoroga, vole da misle kako je od njih ipak užasnija Mora koja pred zoru dolazi u kolibu. Tako im je lakše na srcu. I lakše da žive.

Ali ako imam da biram između jednog zla i drugog, onda više volim da uopšte ne izaberem.

Daćeš mi ono što već poseduješ, a o čemu ne znaš. Za šest godina vratiću se u Cintru i proveriću da li mi je sudbina bila naklonjena.

Ljudi – Geralt okrenu glavu – vole da izmišljaju čudovišta i užase. Sami se sebi onda čine manje užasnim.

– Zlo je zlo, Stregobore – ozbiljno je rekao veštac, ustajući. – Manje, veće, srednje, sve je jedno, proporcije su uslovne, a granice se brišu. Nisam sveti pustinjak, u životu nisam činio samo dobro. Ali ako imam da biram između jednog zla i drugog, onda više volim da uopšte ne izaberem.

ako imam da biram između jednog zla i drugog, onda više volim da uopšte ne izaberem.

manje zlo postoji, ali mi ga ne možemo sami izabrati. Veoma Veliko Zlo mora nas primorati na takav izbor. Hteli mi to ili ne

Geralt je dopuzao do Mišovora, obojica su prilegli iza gomile koju su, gledajući odozgo, činili Drozd iz Strepta, burence piva, Drogodar, stolica i Drogodarova lauta.

Ejst Turseah se nagnu preko stola.

Desno od Geralta, na dužoj strani stola, sedeli su kaštelan Hakso i vojvoda s prezimenom teškim za pamćenje. Za njima su sedeli gosti iz kneževine Atre – vitez Rajnfarn, natmuren i ćutljiv, i bucmasti dvanaestogodišnjak pod njegovim nadzorom, princ Vindhalm, jedan od pretendenata za princezinu ruku. Dalje – šareni i raznobojni vitezovi iz Cintre i okolni vazali.

– Baron Ejlembert iz Tiga! – objavio je glasnik.

– Kokodak! – promrmlja Kalante, gurkajući Drogodara. – Biće veselo.