Besnilo

Čovek se nikad ne pita, mislio je Daniel Leverquin, za razloge dobrih stvari koje mu se dešavaju. Zanimaju ga jedino uzroci rđavih.

Tačno je da se laži veruje više nego istini, i više ukoliko je veća, ali samo ako sadrži bar zrno prosečne logike. Bez logike i sušta istina je neuverljiva.

„Uspori me, o Gospode… i nadahni me snagom da urastem u trajne vrednosti života i vinem se prema zvezdama moje uzvišene sudbine!“

Čovek se ne bori s rupom iskopanom na pogrešnom mestu, nego s budalama koje su je iskopale.

Većina potrebnih stvari u životu čoveku dolazi kasno. Najčešće kad se od njih nema naročite koristi. Mudrost, između ostalih. Prava osećanja, ponekad. Istine uvek nekako stižu na vreme da ih čovek snese u grob.

Prevencija će se, međutim, po starom dobrom engleskom običaju preduzeti tek pošto se stvar dogodi.

Mislili smo da je besnilo ovo što je na Heathrowu uradio Rhabdovirus. A to je ono što smo sami činili otkako postojimo kao inteligentna vrsta. Što smo učinili od sebe, svoje biološke šanse, svoje istorije, svojih života i ciljeva. To je, Coro, pravo besnilo. A ovo je bolest, koju ćemo ovako ili onako savladati, kao što smo ih do sada savlađivali. I nije pitanje koliko će nas ostati, nego zašto? Da li će ti što prežive biti drukčiji. Jer bez toga, preživljavanje nema svrhe.“

Ima stara poslovica koja kaže – kad čovek ostane u mraku, ne traži onoga ko je ugasio sveću, nego drugu sveću.

Ovaj put moraće Britance ozbiljno pritisnuti. Nema nikakvog smisla zbog njihove gospodske komocije zaplesti se u još jedan svetski rat.

„Psihijatar zna sve, ali ne čini ništa“, deklamovao je inspektor Hawkins, „hirurg ne zna ništa, ali čini sve, dermatolog takođe ništa ne zna, ali i ne čini ništa, jedino patolog sve zna, samo – jedan dan prekasno.