Ono sve što znaš o meni

Ovde, u Americi, pogotovo u Los Anđelesu, srećan je onaj koji maramice ostavi u domovini.

Kad lažov kaže da laže, da li laže ili govori istinu?

„Kad lažljivac kaže da laže, da li on tada govori istinu?“

Mala rana, jednom jedinom rečenicom, pretvorena je u mali broš, nasmejem se na to poređenje. Zamislim kako mi tu, na grudima, na levoj strani, baš tamo gde je srce, sija taj broš. Mali znak da pripadam toj srećnoj, izuzetnoj gomili voljenih.

Obožavao me je na način na koji to nije činio nijedan muškarac ni pre ni posle njega, i bacao me u blato istom strašću. Žene od toga polude. To, toplo-hladno, volim te – ne volim te, ti si jedina – ti nisi jedina, ta stalna klackalica koja mi živce drži napete, i koja od mene pravi uplašenu ptičicu. Uplašenu da ne bude ostavljena.

Da li sam ga volela?

Ludački. Malo je reći ludački, volela sam ga telom i dušom, toliko da nisam mogla da zamislim da je moguće disati vazduh ako on nije u blizini.

Kad oprostite onima koji su vas povredili, kao da se ponovo rađate.

Duboko verujem da ono što želimo može da se ostvari, pod uslovom da znamo tačno šta je to i da to želimo svim srcem.

Da li je moguće da se bivši ljubavnici sretnu posle toliko godina i da među njima ne bude hemije? Ne, nije moguće.

Ispunila me praznina? To je logički besmisleno, ali je moguće. Ogromnost praznine, punoća praznine, mogu da se osete; praznina nadire, kao moćan klip, diže dijafragmu i to strašno boli.

U trenucima koje ne podnosim, a to su trenuci napetosti, tišine, iščekivanja, ja uvek uzimam mobilni telefon – to je prijatelj kome nemo saopštavam „hvala ti što si tu, sada nisam sama“. Pretvaram se da čitam poruke, pretvaram se da ih pišem. Gledam da li me je neko zvao čak i kada znam da telefon nije zazvonio, igram igricu ili gledam u mali ekran. Svi to danas rade. Ne znam šta su ljudi radili pre ere mobilnih telefona. Nosili su naočare za sunce? Palili cigaretu za cigaretom? Nekako su morali da se sakriju.