bookmate game
sr
Helen Ouyang

Nikad više nećemo biti isti

Obavijesti me kada knjiga bude uvrštena
Da biste čitali ovu knjigu u Bookmate učitajte datoteku EPUB ili FB2. Kako mogu učitati knjigu?
  • footstepsinthehallje citiraoprije 5 godina
    Nekad sam se mogla osloniti na svoj unutrašnji osećaj i kliničku procenu kad uđem u sobu i osmotrim pacijenta, ali koronavirus ne zna za zakone. Ne podleže nikakvim pravilima.
  • footstepsinthehallje citiraoprije 5 godina
    Dva ili tri sata pošto sam stigla, dođe mi jedna od sestara. Pukla je, suze joj se slivaju niz upaljene obraze izbrazdane tragovima opreme. Gnev, osujećenost i tuga kroz jecaje izbijaju iz nje. To prepodne, povrh svega od poslednjih nekoliko dana, slomilo ju je. Zagrlila bih je, ali ne mogu.
  • Stefan Konceptje citiraoprije 4 godine
    „Sad shvatam da držanje emocija po strani može pomoći da se izgura smena i izdrži stres, ali moram ostati čovek da bih nastavio da radim.“ Tačno znam o čemu govori. Više nije najbitnije pregurati jedan dan ili nedelju; do guše smo u ovome, a kraj se ne nazire. Da bismo preživeli ovu pandemiju, mi lekari moramo osećati svaki trenutak – čak i ako ćemo ga zbog toga teže izdržati.
  • Stefan Konceptje citiraoprije 4 godine
    Ovaj virus je impulsivan, na neke se obrušava surovije nego na neke druge. Osećam pritisak sa svih strana – intenzivna nega je krcata, urgentni takođe – ovome se naprosto ne nazire kraj. Kad pomislim na to, obuzme me osećaj kao da se davim, i dođe mi da strgnem masku i pobegnem iz bolnice. Ali onda pokušam da ubedim sebe kako je ovo poput trčanja. Kad kreneš, pluća ti gore i bole te noge, ali kada ti korak uhvati ritam, počneš da se osećaš dobro i znaš da kilometrima možeš tako. Nadam se iz sve snage da će taj trenutak uskoro doći.
  • Stefan Konceptje citiraoprije 4 godine
    Nekad sam se mogla osloniti na svoj unutrašnji osećaj i kliničku procenu kad uđem u sobu i osmotrim pacijenta, ali koronavirus ne zna za zakone. Ne podleže nikakvim pravilima. Najneobičnije u vezi s ovom bolešću jeste to da mnogi dođu i razgovaraju s tobom, iako sve teže dišu. Mogu da govore, ali saturacija kiseonika im je zastrašujuće niska. Kako sati prolaze, sve im je gore, do tačke kad ih je neophodno intubirati.
  • Stefan Konceptje citiraoprije 4 godine
    „dok se ne nađeš u ovoj situaciji, ne možeš je u potpunosti razumeti.“ Čini se da ljudima užasno teško dopire do mozga kako će se situacija razvijati, bilo sutradan u susednom gradu ili za dve nedelje na drugoj obali Atlantika.
  • Žika Cvejićje citiraoprije 4 godine
    „Teško je ostati čovek, ali moram, ako hoću da nastavim da radim“, kaže Duka. „Sad shvatam da držanje emocija po strani može pomoći da se izgura smena i izdrži stres, ali moram ostati čovek da bih nastavio da radim.“ Tačno znam o čemu govori. Više nije najbitnije pregurati jedan dan ili nedelju; do guše smo u ovome, a kraj se ne nazire. Da bismo preživeli ovu pandemiju, mi lekari moramo osećati svaki trenutak – čak i ako ćemo ga zbog toga teže izdržati.
  • jovdragana9je citiraoprije 4 godine
    Ne možemo pouzdano predvideti ko će se oporaviti, a ko neće. Čini se da su svi podjednako ranjivi, stari i mladi. Političari, epidemiolozi, pa čak i lekari pričaju kako oboleli u svojim dvadesetim i tridesetim godinama već imaju hroničnih medicinskih problema ili su gojazni, ali još i ne zatvore usta, a ja moram da stavim mladog i zdravog pacijenta na respirator. Ovaj virus je impulsivan, na neke se obrušava surovije nego na neke druge.
  • tasadzuverje citiraoprije 4 godine
    dođu sposobni da govore, svaki sa svojom pričom
  • tasadzuverje citiraoprije 4 godine
    Ukažemo im pomoć – najbolju koju savremena medicina može pružiti – s aparatima za održavanje života, intravenskom infuzijom i svim mogućim lekovima. Unesemo se umom i dušom u nastojanje da ih spasemo. I onda vidim kako im se organizam ipak ugasi. Sami su. Ko zna koliko ću puta to videti i doći će do tačke kada postane otupljujuće. Više od svega pogađa me što ih ne pamtim kao pojedince, što ne ostaju detalji koji razlikuju čoveka od onoga pre i posle njega, zato što svi stižu ovamo bolesni, s istim simptomima, s istom istorijom, sve dok se ne sliju u jedno, postavši samo zadihana tela. A to što sam poslednja koju vide pre no što zauvek sklope oči – ja, a ne neko od njihove porodice – i to što ih neću upamtiti, zato što će uslediti još stotine istih kao oni – to će postati svakodnevica.
fb2epub
Povucite i ispustite datoteke (ne više od 5 odjednom)