Časovničareva kći

Između stranica je ispalo parče papira, istrgnuto iz neke druge sveske. Na njemu se pružala samo jedna rečenica: Volim je, volim je, volim je, i ako ne bude mogla da bude moja, sigurno ću poludeti, jer kad nisam s njom bojim se…

Umetnost iluzije sastoji se u tome da tačno znaš šta ljudi očekuju da vide, i da se onda postaraš da to i vide.

Tenison. ’Da sam voljen kao što voljen žudim da budem, zar bi bilo ičeg na ovoj velikoj kugli zemaljskoj, u opakom rasponu između smrti i časa kad sam rođen, što bi u meni probudilo straha studen, da si uz mene i da sam voljen.’“

Našao sam je, ženu tako zapanjujuće lepote da me ruka boli dok stavljam pero na papir. Čeznem da uhvatim sve što vidim i osećam kad pogledam njeno lice, a opet, u isto vreme, ne mogu podneti da počnem. Jer kako mogu i da se nadam da ću to opravdati? Plemenitog je držanja, možda ne po rođenju već po prirodi. Ne kinđuri se i ne trudi da bude privlačna; zaista, u pitanju je sama njena otvorenost, više to kako prima tuđu pažnju radije nego da skreće pogled. Ima neke samouverenosti – čak ponosa – u obliku njenih usana, što oduzima dah. Ona oduzima dah. Sad kad sam je video, svako drugi je uljez. Ona je istina; istina je lepota; a lepota je božanstvena.“

Svi su otišli. Svi su oni davno nestali. A meni su ostala pitanja. Čvorovi koji nikad ne mogu biti razmršeni. Okretani, preturani stalno iznova, zaboravljeni od svih osim mene. Jer ja ništa ne zaboravljam, ma koliko se trudila.

Sentimentalnost je tugaljiva i sladunjava, a nostalgija je akutna i bolna. Ona predstavlja najdublju čežnju: svest o tome da vreme prolazi, da se ne može zaustaviti, i da se ne možemo vratiti po neki trenutak ili po nekoga, niti možemo nešto drugačije uraditi.

Reći ću vam šta još znam: teško je ne zaljubiti se u zgodnog muškarca koji ti posvećuje punu pažnju.

Htela sam da razumeš. Htela sam da vidiš kakav je melem ljubav. Šta znači deliti s nekim život, stvarno ga deliti, tako da je malo šta važno van izvesnosti njegovih zidova. Jer je svet veoma bučan, Elodi, i mada je život ispunjen radošću i čudesnim, ima i zla i tuge i nepravde takođe.“

Sentimentalnost je tugaljiva i sladunjava, a nostalgija je akutna i bolna. Ona predstavlja najdublju čežnju: svest o tome da vreme prolazi, da se ne može zaustaviti, i da se ne možemo vratiti po neki trenutak ili po nekoga, niti možemo nešto drugačije uraditi.

Časovničareva kći je knjiga o vremenu i bezvremenosti, istini i lepoti, o mapama i pravljenju mapa, o fotografiji, istoriji prirode, o okrepljujućim svojstvima pešačenja, o bratstvu (to na vrhu spiska, pošto imam tri sina), o kućama i pojmu vremena, o rekama i moćima prostora – između ostalog.