Veštine DONOŠENJA I SPROVOĐENJA ODLUKA u poslu

kušenja su situacije koje nam daju mogućnosti da učinimo nešto za šta imamo uverenje da nije moralno

a aktivnost zaposlenog u donošenju poslovnih odluka u velikoj meri utiče radna atmosfera, tako da se u radnim atmosferama u kojima se „love” greške zaposlenih i svaka greška jedva dočeka da bi se osoba diskreditovala zaposleni stavlja u pasivnu poziciju i ne želi da učestvuje u donošenju bilo kakvih odluka.

ti odluku znači preuzeti odgovornost

poslovna komunikacija, uvažavajući međuljudski odnosi uspostavljeni između pojedinaca istog i različitog nivoa u poslovnoj hijerarhiji, veštine rešavanja problema, veštine ostvariranja saradnje i drugo). Materijalni faktori su resursi kojima

Kad god vam je teško, setite se da se tada svaki put lično razvijate

materijalnih, sredinskih, sticaja okolnosti i drugih) i posledica zastoja.
Definisanje cilja u skladu sa mogućnostima – određujemo šta tačno želimo da postignemo i razmatramo izvodljivost, ostvarivost cilja.
Procena mogućih rešenja – argumentovana procena koje bi rešenje bilo izvodljivo ili sa najmanjom štetom.
Odabir rešenja
Sprovođenje odluke u praksi – preduzimanje niza akcija za otklanjanje zastoja i istrajnost u procesu sprovođenja.
Praćenje izvršenja odluke i efekata

Identifikacija problema podrazumeva da se jasno i u jednoj do dve rečenice izrazi šta je zastoj (problem), na šta utiče i koje su njegove posledice.
Prihvatanje da problem postoji. Dešava se da se ne priznaje da problem postoji ili čak ako se prepozna da postoji, da se ignoriše njegovo rešavanje, ne bavi se problemom.
Odluka da se problem rešava. Ponekada se iz objektivnih razloga problem ne može rešiti. Za mlade zaposlene je važno da odbijanje ispunjavanja njihove potrebe ili želje ne doživljavaju lično, kao odbijanje sebe kao ličnosti (emocionalna inteligencija).
Sagledavanje problemske situacije predstavlja sagledavanje uzroka (ljudskih

Moramo negovati uzajamno poštovanje bez obzira na poslovnu poziciju zaposlenog, vrednovati kvalitativne doprinose, ne izostavljati povratne informacije o radnom učinku, hvaliti i podsticati, zajedno slaviti, transparentno isticati opšte zajedničke ciljeve da znamo kud plovi ovaj brod i da imamo veru u svog kapetana, sagledavati propuste i prihvatati kritike kao razvojne a ne kao lični napad, raspoređivati ravnomerno posao da nam najbolji zaposleni ne pregore, imati iste aršine za sve zaposlene, poslove raspoređivati po stručnosti i kompetencijama ako želimo da očuvamo radni elan zaposlenih i da od njih dobijemo njihov maksimalan doprinos. Moramo imati svoju misiju i viziju opšteg a ne samo ličnog dobra.

Iskonska je potreba čoveka da ima svrhu i smisao. Zaposleni koji u svom poslu oseća smisao i uvažavanje svog učinka radiće bolje jer će biti zadovoljniji u poslu i videće svoje dugoročne ciljeve u dugoročnim ciljevima preduzeća.

Ne cene me (ne plaćaju dovoljno) i neću da se trošim (radiću koliko moram). Biću tu dok ne nađem nešto bolje”, a poslodavac stava: „Ima nezaposlenih i naći ću nekog drugog da radi pod tim uslovima i za tu platu”. Ovi stavovi nisu dobri ni za zaposlenog ni za preduzeće. Za dobru dugoročnu poslovnost potrebno je da zaposleni prema poslovnoj zajednici imaju osećaj pripadnosti i lojalnost, da su voljni da daju svoj maksimalan doprinos i da brinu za poslovnu zajednicu.