Skriveni život životinja

Sve više naučnika dolazi do spoznaje da mnoge životinjske vrste imaju mnogo zajedničkog s nama.

lisice se, recimo, tvrdi da, za razliku od leptira paunovca, umeju svesno da obmanjuju. Deo njihove lovačke strategije je i to da se prave mrtve, pri čemu ponekad čak puste i da im jezik visi iz usta. Strvina usred polja? Za to uvek ima mušterija, pre svega iz porodice vrana. Njih će uvek privući obilje mesa, čak i ako je već malo ustajalo. Ali kod naše lisice ono je još sveže – i to čak i previše sveže! Jer kada crni pernati gost hoće da se posluži, iznenada se sam nađe čeljustima lukave lije i završi kao njen obrok.

Ali on zna i udobniji pristup. Fridolin je obično pravi džentlmen i prilikom jela daje prednost svom malom haremu. Čim opazi nešto ukusno, počinje da „guče“ posebnim tonom, a Lota i Poli odmah se bacaju na pronađenu hranu. Ponekad, međutim, kraj Fridolinovih nogu nema ama baš ničega za jelo – petao ih je naprosto bezobrazno slagao. Umesto ukusnog crva, ili nekog posebnog zrna, kokoške čeka još jedan pokušaj parenja, koji zbog momenta iznenađenja često biva krunisan uspehom.

I druge vrste ptica umeju masno da slažu. Na primer laste. Ako prilikom povratka u gnezdo mužjak ne zatekne ženku, on ispušta znak za uzbunu. Ženka sluti da preti neka opasnost i najkraćim mogućim putem vraća se u gnezdo. Mužjak, međutim, ove lažne znake za uzbunu daje naprosto da bi ženku odvratio od pokušaja da ga prevari dok je odsutan.

Gde god pogledamo, životinje vole, osećaju sažaljenje i uživaju u životu.

Zbog toga bih ja u ovoj knjizi voleo da budem vaš prevodilac, koji će njihove uzbudljive rezultate za vas prevesti na svakodnevni jezik, sastaviti deliće slagalice u celovitu sliku i sve to začiniti sopstvenim zapažanjima.

I baš kao što u sistemu Windows 10 i dalje deluju načini rada prethodnih verzija, tako i u nama rade genetski programi naših prapredaka.

A da vi osećate isto kao i ja takođe je samo teorija.

Niko ne može da pogleda šta je u drugom čoveku, niti može da dokaže da, recimo, ubod iglom izaziva isti osećaj kod svih sedam milijardi stanovnika naše planete.

Da li je zaista istina ono što je nauka dugo tvrdila, da samo mi ljudi možemo u punoj meri da iskusimo ceo spektar osećanja?