Ništa se nije desilo

Кажипрстом десне руке опипавам непрочитане делове књиге и плаши ме тај бесконачни слап, делује ми да бих се могао угушити у сопственом незнању.

„Богами, ја и у молитви кажем: опрости ми, Боже, за све што сагреших речју, мишљу и делом. Не знам, нисам паметна, али мени се ђаво чешће врзма по мислима него по речима и делима.”

На дан дедине сахране падала је киша. „Видиш”, каже бака, а ја јој већ знам крај реченице: „И небо плаче.” Подиже руку к небу, па је потом спушта к сандуку: „А он... Боже Господе, као да спава.”
И још: „Тачно је предосетио.”
Додајмо: „Није се много патио.”
И на крају: „Казаљке су стале тачно кад је он умро. Стале, ево, у десетидесет, не помакла се, у десетидесет су стале.”

Олакшање наилази тек са снегом, подвлачим, јер снег слави једноличност, једноличност као једнакост, једнакост као срећу.

Бака је склона меланхоличним сећањима о прошлости, у којој смо, осим свиња, крава и кокошака, имали два коња, четири козе, дванаест оваца, магарца, неколико мачака, голубарник, морке и зечеве; никада све те животиње у исто време, али увек у истој реченици – оној којом бака доказује себи и другима да је прошлост била далеко богатија и лепша.

Бранка куца у дрво да отера урок. Други људи то чине само у разговору, али моја Бранчи проширује делокруг сујеверја, јер је њој довољна и помисао, сама помисао, да би се уплашила зле среће. Бакине ритуале мораш извући из земље у којој су никли, па им се загледати у сплетено корење, уколико желиш да их разумеш.

Деда је говорио: ако на уму имаш поштене људе, довољно је једном обрнути кључ, а ако закључаваш због лопова – ни два пута нису ти довољна.

У градском аутобусу је топлије, па ми се не устаје и не излази напоље. Обрадујем се кад год подигнем поглед, провирим кроз прозор и схватим да ме чека још барем неколико улица вожње кроз Београд. Руке држим у џеповима јакне, а торбу сам омеђио стопалима, па ми се само зенице мичу. Прија ми тај статични положај, јер нико од мене не тражи да се померам и нико од мене не очекује да размишљам. А ипак се крећем. То је највећа благодет путовања: померати се, а бити лењ, напредовати, а бити туп. Тај мир, оснажен јакном–пећином, квари ми само галопирајућа мисао о крају путовања: врата ће се отворити кад дођемо до станице и ја ћу морати да препешачим неколико стотина метара дуг замрзнути бетон пре но што седнем у други аутобус.

Постајем свестан звука фрижидера, а затим и – нешто слабије – звука часовника. То је непогрешив знак савеза с тишином.

Понекад се осећам толико глупо да желим да заплачем, као да се сузама може спрати осећање безнађа у глупости.