Majke mi, bajka

Protegao sam se u krevetu. I, znate šta? Poželeo sam da je tu, pored mene. To je najveći stepen prisnosti koji mogu da zamislim. Da se probudim i da, protežući se, mojom nogom dodirnem njenu.

To je pokušaj da se ponovo doživi isto, da se ponovi divan trenutak prošlosti, a to je nemoguće, i zbog nečega, uvek ispadne tužno.

Jer, nikada ne nađemo ono što tražimo, ono što smo tamo ostavili.

To je kao želja da se dohvati nebo, to je kao povratak u uličicu na Santoriniju u kojoj je nekada, na ćošku, u staroj poslastičarnici, bilo tulumbi i bilo je poljubaca i erosa letovanja, i bilo je nas, onakvih. Ponovljeno, to je, međutim, nešto sasvim drugo, iako je sve na svom mestu, i ulica, i poslastičarnica, pa čak i tulumbe, samo - to više nismo mi, i glupi smo, jer ne znamo, jer nam niko nije rekao, da trenuci ne mogu da se ponove, i da scenografija nije dovoljna za predstavu koja se nekada igrala, i da ne vredi vraćati se. Da je besmisleno.