Gospođa Bovari

to je bila ona neobična lepota koja proizlazi iz radosti, iz oduševljenja, iz uspeha, i koja nije ništa drugo do sklad temperamenta s okolnostima.

Gajio je neku besciljnu nadu, osećao neku neodređenu sreću

Sasvim prirodno, iz nemarnosti, on se postupno okani svih dobrih odluka. Jedanput izostade s pregleda u bolnici, sutradan s predavanja, i, uživajući u lenjosti, malo-pomalo prestade sasvim da ih pohađa.

njihovu sobu u Ruanu, neki drugi predeo. Obuze je kao neko ludilo, uplaši se, i naposletku joj pođe za rukom da se pribere, ali samo donekle; jer, nikako da se seti uzroka svoga užasnoga stanja, to jest novčane neprilike. Nju je bolela samo njena ljubav; i kada bi se nje setila, imala je osećanje da se rastaje s dušom, kao što ranjenici u samrtnom ropcu osećaju kako im se život povlači kroz krvavu ranu

. Ona vide svoga oca, Lereovu sobu,

potmula muzika što bruji kroz polje.

Ona osta kao obamrla, osećajući jedino svoje damare koji joj se pričinjavahu kao neka

Ona se predavaše ljuljuškanju melodija i osećaše da i sama treperi svim svojim bićem, kao da su gudala violina prelazila preko njenih živaca

ta je sreća, bez sumnje, bila laž, izmišljena da bi se dovela u očajanje svaka želja. On

Ona je sad poznavala sićušnost strasti koju umetnost preuveličava.