Soba za goste

ČETVRTO POGLAVLJE
Zaboravili su da mi kažu gde je toalet, pa ispitujem razna vrata i najzad ga pronalazim. Peškiri su beli i hotelski meki. Naravno da su takvi; ovde je sve savršeno.

Izuzev mene. Zurim u ogledalo: od maske mi se otrla podloga sa nosa. Moja plava kosa, ošišana u bob-frizuru, previše je izrasla i vapi za zafarbavanjem korenova.

Umorna. Razbarušena. Da li je to razlog što Majk neće da se oženi tobom?

Puderišem nos, ponovo stavljam dezodorans. Vlažim jagodice prstiju i prolazim njima kroz kosu. Ponekad mi se čini da nemam prava da se ogledam ukoliko nisam u pristojnom izdanju.

Na ušima su mi opalne minđušice s kopčom pozadi; njih mi je kupio Majk na pijaci pod vedrim nebom na koju smo nabasali na Kauaiju. Prodavac minđuša, neki omatoreli hipik, upitao nas je jesmo li brat i sestra, što nas je zgrozilo i ujedno nam je bilo urnebesno smešno. Iako imamo kosu i oči slične boje, Majk i ja smo u fizičkom pogledu sušte suprotnosti: on je visok i jake građe, ja sam sićušna i kosa mi je potpuno ravna, podšišana u bob. Obožavala sam da maštam kako će se naše DNK izmešati: možda će našoj ćerki zapasti moj uzvinuti nos i Majkove dugačke trepavice. Možda će naš sin naslediti moje kulinarske sposobnosti i Majkov dar za gajenje biljaka. I tad sam se osmehivala u mraku, sva damarajući od ljubavi prema tom imaginarnom potomstvu, obuzeta bolnom željom da ga upoznam.

I to je bila jedna od onih neverovatnih stvari s kojima sam se susrela tih prvih nekoliko meseci s Majkom. Nije bio sklon izvrdavanju i zatvaranju u sebe poput drugih muškaraca u koje sam se zaljubljivala; nije ga plašio intenzitet moje ljubavi. To je bilo to – takav je osećaj kad znaš kako će se priča završiti. Kad sam sanjarila kako koračam prema oltaru ili kako sam na odmoru na moru s decom šarenom od peska, više se na mestu mog partnera nije nalazila maglovita zamena. O bože, kakav mi je kamen pao sa srca!

Uz izdanak nežnosti, zamišljam ga kako izvlači toplu posteljinu iz sušilice i pita se kako da spakuje čaršav s lastišom. Dakle, treba mu prostora.

Čujem kako iza mene Nejtan ulazi u sobu i osećam kako joj se brada odiže. „Pomogla si nam da shvatimo neke stvari“, nastavlja ona. „Na primer, koliko nam borbe sa sopstvenim osećanjima tek predstoji. Upravo smo usred izvesne… burne rasprave

sam osetljivo, a i anksiozno dete, večito sam se sekirala zbog stvari nad kojima nemam vlasti.