Poslednji Tjudor

Crveno je boja prkosa, crveno je boja života, crveno je boja ljubavi, i zato je to moja boja. Nosiću svoju crnu vezenu haljinu i svoju crvenu podsuknju sve do smrti – a kad god da se to desi, ako sirota i nevoljena Elizabeta tada još uvek bude na prestolu, bar ću znati da će mi prirediti veličanstvenu sahranu, kakva dolikuje poslednjoj tjudorskoj princezi.

Drago mi je što nisam odabrala mučeničku smrt kao Džejn, i drago mi je što nisam sebi slomila srce kao Katarina. Drago mi je što sam volela Tomasa i što znam da ga još uvek volim. Drago mi je što me Elizabeta nije uništila, što sam joj prkosila i što nikad nisam zažalila zbog toga, i zbog toga što je moj mali život, život male žene, za mene bio veliki život.

Vodim tetku Bes kroz kuhinju i pokazujem joj ognjište sa ražnjem i posude u kojima se na vatri vare sosevi, pećnice za hleb a ispod toga ostave i pušnicu, pekaru, mlekaru, podrum, pivaru i vinariju.

„To je prava kuća“

I konačno, videla sam kako se i njena zla volja prema meni istrošila od preterane upotrebe.

„Nauči da umreš!“, ne znači samo leći kao kuca Džo, sa šapama preko nosa, i odustati. „Nauči da umreš!“, znači razmisli koji je smisao tvoje smrti, kao god i smisao života.

Jahaću odranih ruku i okrvavljenih nogu radije nego da se vratim u onu malu sobu sa prozorom kroz koji vidim onaj kvadratić neba.

ništa nije važnije od toga da svi razumeju da se kraljica ne sme pogubiti. Nijedna kraljica nikad više u Engleskoj ne sme biti pogubljena.

Kraljica Meri – Botvelova žrtva i Botvelova supruga – ne može da zadrži autoritet kraljice. Baš kako je Elizabeta oduvek strahovala, udata kraljica je svedena na nivo supruge.

Ne možete postati miljenik na dvoru tiranina a da svakoga dana ne šaljete svoje principe na gubilište.

Kad mu priđem, klanja se i pruža ruku da mi pomogne da se provučem kroz uski prolaz.