Moj muškarac – Opsesija

Život je pun pitanja ’šta da’.

„Neka on misli da je glavni, neka veruje kako ne možeš da živiš bez njega, ali nikad mu nemoj dozvoliti da ti uzme nezavisnost ili identitet, mila.

Možda ću plivati u Konaku.“ Dižem glavu i vidim da mu se namrgođeno lice ponovo užasnulo.

„U bikiniju?“

Prasnem u smeh. „Ne, u skafanderu. Naravno da ću obući bikini.“ Zaista iskušavam sreću i svesna sam toga.

„Namerno ovo radiš, jelda?“

„Volela bih malo da plivam.“

„Ja bih voleo da te zadavim“, brecne se. „Zašto mi ovo radiš?“

„Zato što si nerazumni seronja i moraš da se opustiš. Jeste da si starac, ali ja imam samo dvadeset šest godina. Šta će se desiti ako odemo na letovanje?“

„Mislio sam da odemo na skijanje.“

Poznajem ovog čoveka dva meseca i sad idem prema oltaru do njega. Kako li se to desilo?

Sleže ramenima kao da je time objasnio zašto me je upravo bacio na pod, tražio izjavu ljubavi i onda pred gomilom neznanaca objavio da čekamo blizance.

Sama sam, ovo su mi zasad prvi mirni trenuci kad mogu da razmišljam, a verovatno i poslednji. Čekala sam na ovaj trenutak, molila se za njega u zbrci koja me okružuje.

Odmah zaključavam vrata pa tražim ključeve u Džesijevom džepu. Nikad nisam vozila s pogrešne strane ulice, niti s pogrešne strane automobila, ali nije trenutak da se plašim zbog nečeg tako beznačajnog. Palim motor i gotovo da i ne pogledam iza sebe dok nesmotreno isparkiravam u rikverc. Prebacujem u prvu i obazrivije se udaljavam. Odvažujem se da pogledam u retrovizor i vidim kako jedan muškarac privlači Džesijevu mamu u naručje. Njegov tata.

Brzo prelazim pogledom po putu ispred sebe. Rampa se podigne pre nego što stignem da se uplašim jer ne znam gde je kartica. Vozim što dalje od Džesijevih roditelja. Pogledam ga i ne sviđa mi se ono što vidim – uzrujan čovek koji tupo zuri kroz prozor i ne pokazuje nikakva osećanja. Bilo bi mi lakše da je ljut, ali nije. Jedino što mi je poznato je duboka bora na čelu i saznanje da se zupčanici vrte bez kontrole. Začudo, te dve stvari me donekle umiruju. Međutim, ne umiruje me ono o čemu svakako razmišlja.

Još jedna prilika? To je rekla. Ne mogu kriviti Džesija što se raspao, ne kad je njegova majka upravo nagovestila da se sve može ispraviti time što će on dobiti blizance. To je surovo i sebično i neće nadoknaditi godine tuge i izdaje.

Ove bebe i ja smo prilika da Džesi bude srećan, a ne prilika da njegovi roditelji isprave greške. Ako je mislila da iskoristi moju decu kao neku porodičnu terapiju, onda se grdno prevarila.

Nemam predstavu kuda idem, ali uspevam da izvučem uputstva od Džesija. Poznati miris Raja napokon me opušta dok vozim kaldrmisanim prilazom. Džesi izlazi iz automobila i kreće prema verandi, ostavivši me da ga kolebljivo pratim. Ne znam šta da radim. Znam da neće hteti da razgovara, te moram da uradim ono što mi nagon poručuje – samo da budem uz njega. Da ne čupam podatke kako bih udovoljila svom radoznalom umu niti da lupam nogom i zahtevam odgovore. Već znam ono što bi trebalo da znam, kao i da su Džesijevi roditelji previše uticali na njegov život. Sad mu je dobro bez njih, kao što je i rekao, i moram ga pustiti da se i dalje odlično snalazi bez njih.

Ulazim za njim u vilu i zatičem ga kako stoji usred dnevne sobe. Ćutim dok mu prilazim otpozadi, ali ne trgne se kad gurnem šaku u njegovu. Znao je da sam blizu, kao što uvek zna. Vodim ga u spavaću sobu i otkopčavam mu košulju. Nema seksualne napetosti niti teškog disanja. Samo se brinem o njemu.

Glava mu je oborena, potpuno je malodušan, ali pušta me da ga svučem. Nag je i nem. Krenem da ga povedem u krevet, ali on me okreće od sebe, otkopčava mi haljinu i skida mi je preko glave, ohrabrujući me da podignem ruke.

Ne želi da me iko nervira? Prokleto je urnebesno da on to kaže.

„Hajde da se svi smirimo, važi?“, kaže tata, mirno i blago, večiti posrednik. Ne samo da izbegava ispoljavanje osećanje već nije ni ljubitelj sukoba. Primećujem da prekorno gleda mamu, što retko čini, i tad samo kad misli da je zaista neophodno. Trenutno jeste neophodno jer će Džesi zgaziti Elizabet ako se ne smiri, a to neće učiniti blago. Dosad je bio neuobičajeno tolerantan, ali i mama je bila prilično tolerantna prema mom napornom čoveku.

„Ava.“ Tata mi se osmehuje s druge strane stola. Šaka mu je i dalje na ženinoj, suptilna poruka da ćuti. „Kako se ti osećaš zbog toga?“

„Dobro“, odgovaram brzo. Džesi mi steže šaku. Moram da nađem drugi izraz. „Savršeno. Presrećno.“ Uzvraćam osmeh.

„Dobro, onda. Venčani su i finansijski nezavisni.“

bocom šampanjca pred nama. „Morate da proslavite.“ Otvara bocu i toči šampanjac u dve čaše. Lecnem se. To je veoma lepo, ali nema šanse da ga bilo ko popije.
„Hvala.“ Osmehnem mu se, moleći se da ne ostane kako bi gledao dok se kucamo i pijemo. „To je veoma ljubazno.“ Mora da je čuo molećivost u mom glasu ili primetio moje uzrujano lice jer se udaljava i ostavlja me da se osvrnem unaokolo. Ljudi su nastavili da večeraju, neki nam povremeno dobacuju poglede pune naklonosti, ali zanimanje je splasnulo. Međutim, ona žena i dalje zuri. Mrštim joj se, ali Džesijeva ruka na kolenu mi skreće pažnju. Okrećem se i zatičem nestašan pogled. Da, dokazao je svoje jasno i glasno, pred svima.
„Ne mogu da verujem da si to uradio.“
„Zašto?“ Gura šampanjske čaše dalje od nas.
Taman zaustim da objasnim, ali ponovo osećam pogled na sebi i znam čiji je. Polako se okrećem i zatičem

„Gde stanuješ, Džone?“ Ne znam odakle izviru ta pitanja. Nikad ne bih povezala Džona s bonsai drvećem, ali osećam potrebu da znam gde živi zbog ovog čudnog novog saznanja.

„U Čelsiju, devojko.“

„Sâm?“

„Sasvim sâm.“ Smeje se. „S mojim drvećem.“