Krajnje je vreme da upalimo zvezde

Lako se stavim u tuđe cipele.

Uočavam neke sitne detalje pored kojih ljudi često prolaze ne primećujući ih.

I radujem se dvostruko više nego drugi ljudi. Zrak sunca, miris ljiljana, božićni ukrasi izazivaju u meni talase sreće.

Uvek mi je neprijatno kad dobijem kompliment, kao da primam neki poklon koji je previše skup.

Jutro uvek miriše na nadu. Možda je baš ovo dan kad će se sve promeniti. Desiće se neki susret. Neka ideja. Neko rešenje. Neki odlazak. Svakog jutra, u svojoj glavi zapisujem olovkom na papir svoje snove. Svake večeri ih brišem.

Nikad ne želim da postanem kao drugi. Glupo je biti neko drugi kad je svako od nas on sam.

Kad se nazire kraj, vidi se samo suština.

o osobama koje slučajno sretnemo a koje više utiču na naš život nego neke osobe s kojima ga delimo

Smeh je najbolja zamena za suze.

Ništa nije zamrznuto u vremenu, sve evoluira. Ne budi tužna danas, jer je možda to što ti se dogodilo velika sreća.

– Zato što ne pravimo decu da bismo jednog dana mi postali njihova deca.

Naša deca nam ne pripadaju, mi smo nešto poput uzgajivača biljaka, pomažemo im da porastu. Dete koje potom nastavi svoj put jeste čista nagrada.