Ko je ubio Jovana Skerlića

Što su čitaoci nepismeniji, novine su tiražnije

Što su konzumenti nepismeniji, to su novine uspešnije, njima nepismeni više veruju.

Društvenim talogom vođe radikala su lako manipulisale, otvarale im vrata legalnog uspeha, „prali“ su ih kroz institucije i postavljali ih na položaje za koje ni lično ni stručno nisu bili sposobni, niti bi ih ikada u normalnim okolnostima dosegli. A odbacivali su sve one koji su tražili poštovanje zakona i civilizovani život bez korupcije. Preduzimljivi ljudi su onemogućavani na svaki način, sumnjičeni su, diskvalifikovani, pretvarali su ih u „pačavre“ organizovanom kampanjom tračevima po svojim tabloidima

U suštini prevara sa „pravima naroda“, jer to nisu prava za celi narod, već za „društveni talog samoprozvanih „narodnih predstavnika“ iz kojih se stvara radikalna stranačka klika koja profesionalno vodi borbu protivu oblikovanih moći kulture te masu stavlja pod starateljstvo izbornim pravom, slobodom štampe i terorom. Vođe sa revolverskim novinarstvom objavljuju svakog dana preko svojih piskarala šta je „istina“, oni se pretvaraju u profesionalne političare, oslobodioce i revolucionare, koji „planski uzgajaju zavist i pohlepu za tuđim vlasništvom“.

Konstatovao je, prvo, da je politika jedini oblik srpske javne radinosti i da se u Beogradu uverio da se pojmovi politika i kultura međusobno isključuju.

Narodnu skupštinu savremenici su opisivali kao „glavni rezervoar političkog gliba u Kraljevini Srbiji“. Karakterističan za političke partije bio je, od prevrata 1903. pa nadalje, piše Vasa Kazimirović, „haos nenačelne, sektaške i koterijske borbe među njima. Svakoj partiji bilo je najglavnije da svaku priliku iskoristi kako bi protivnicima bio zadat što jači udarac“.

Radikalna i Samostalna stranka su se međusobno najžešće obračunavale, bivši radikali protiv radikala. Skerlić je optuživao Radikalnu stranku da je sebe stavila iznad države i da je prestala da bude ne samo demokratska nego i ustavna stranka. Radikali su svoju vlast identifikovali sa državom, sa „narodom“, sa „Srbijom“. I njihovu identifikaciju sa Srbijom prihvatili su potom mnogi istoričari, i danas se radikalska Srbija uzima kao „naša Srbija“, kao Srbija uopšte.

Radikali su svoju vlast identifikovali sa državom, sa „narodom“, sa „Srbijom“. I njihovu identifikaciju sa Srbijom prihvatili su potom mnogi istoričari, i danas se radikalska Srbija uzima kao

Narodnu skupštinu savremenici su opisivali kao „glavni rezervoar političkog gliba u Kraljevini Srbiji“.

antipsihijatar, na primer, Ronald Laing, tvrdio je da mentalne bolesti ne postoje, već je poremećeno samo društvo. Društvo je šizofreno, a ne čovek.

Skerlić je govorio o političkom kriminalu, o zloupotrebama institucija i naroda, o nasilju, o izdaji narodnih interesa, o besmislenim ratovima. Pokušavao je da javnost podigne na noge protiv kulta ličnosti koji je Nikola Pašić izgradio poput paukove mreže.