Bez opoziva: Poslednje reči znamenitih ličnosti

Po jednom drugom predanju, videći kako dvorani plaču okupljeni oko njegovog kreveta, Luj XIV je rekao: zašto plačete? zar ste mislili da sam besmrtan?

Njegova smrt odmah je izazvala brojne legende i neverovatne priče o Rableovim poslednjim rečima, koje je zabeležio belgijski romanista Marsel de Grev. Prema jednoj, rekao je svom ispovedniku: „nemam ništa, dugujem mnogo, a ostalo ostavljam siromasima“,

Žozef Gijoten bio francuski lekar i protivnik smrtne kazne, ali je iz humanih razloga predlagao korišćenje nove mehaničke sprave upravo zato da se izbegne (ne)ljudski faktor, tj. mrcvarenje žrtve često mučnom dekapitacijom iz više dželatovih pokušaja, a stvarni izumitelj giljotine bio je francuski hirurg i fiziolog Antoan Luj.

Tako je, zaključuje istoriograf, imperator „poginuo u sedamdeset trećoj godini, u šestom mesecu svoje vladavine“. A o njegovoj ličnosti i ulozi u istoriji zauvek će ostati trezveni sud neumoljivog Tacita:

Bio je suviše veliki za podanika, a svi bi ostali uvereni da bi bio odličan car, samo da to nije postao.

Diktatori jašu na tigrovima sa kojih se ne usuđuju da sjašu. A tigrovi sve gladniji.

Njegov karakter se menjao s godinama. Dok je živeo privatnim životom i dok je bio vojni zapovednik pod Avgustom, njegov je život bio čist, ime neukaljano. (...) Pa i dok mu je mati bila živa, mešalo se u njemu dobro i zlo. (...) Najzad se sunovratio u ponor zločina i beščašća kada je, izgubivši stid i strah, počeo da živi po svome.

Sačuvan je i Pitagorin iskaz da „ljudi postoje zato da bi posmatrali nebo“.

i Diogen Laertije u Životima i mišljenjima istaknutih filozofa, i nastavlja:

po Kuranu, kao ni po hrišćanskom i jevrejskom verovanju, život se ne završava smrću nego ahiretom, večnim svetom, zagrobnim nastavkom života, koji ima dva oblika: raj (dženet) i pakao (džehenem), zavisno od toga kakav je život pojedinac vodio, ali novina u odnosu na ostale infernalne religije jeste učenje da paklena kazna nije večna, mnoge haditske priče predskazuju da će „doći jedan dan kada u paklu neće ostati nijedan čovek“.

Kuran zapravo na novi način iznosi i dopunjava priče poznate iz jevrejske i hrišćanske Biblije (Tore i Novog zaveta), pa se tako pored Muhameda kao poslednjeg pominju još četiri najznačajnija božja pomazanika: Nuha, Ibrahim, Isa i Musa – zapravo Noje, Avram, Isus i Mojsije – ali je broj biblijskih ličnosti znatno veći.