Lavovo El-Rasana

Na kraju je došao do Bašte želje, najmanje, koja je najviše od svih ličila na dragulj. A tu je, usamljen na širokom obodu fontane, u belo odeven, u tišini sedeo Muzafar, kao što je unapred bilo dogovoreno.

Ibn Kajran se poklonio dok je još stajao ispod luka – duboko ukorenjena navika. Slepi starac nije mogao da vidi taj znak poštovanja. Potom je krenuo napred, samouvereno koračajući stazom koja vodi do fontane.

El-Fontina je, štono pesnik jednom reče, bila sagrađena tako da slama srce.

Ušavši u Dvorište lavova, naišao je na troja vrata i zastao pred onima što vode u baštu. Evnusi su čuvali ta vrata. Znao ih je po imenu. S njima je već sve bio uredio. Jedan je blago klimnuo glavom; drugi je odvratio pogled. Više mu se dopao taj drugi čovek. Otvorili su teška vrata i on je prošao kroz njih. Čuo je potom kako se za njim zatvaraju.

El-Fontina u Silvenesu ne bi li ubio poslednjeg kalifu El-Rasana.

Ovo veče duboko je u meni zauvek.

Mnogi plavi izlasci meseca na severu,

Nalik na prigušen odraz, tiho će me

Podsećati i podsećati, iznova i iznova.

Ono će biti moja nevesta, moje drugo ja.

Podstrek da pronađem sebe. Ja sam sâm

Izlazak meseca na jugu.

~ Paul Kle, Tuniski dnevnici