Kraljevstvo

Svi mi lažemo“, rekla je. „Čak i kad mislimo da govorimo istinu. Ono što nazivamo istinom samo je laž koja nam najviše odgovara. A naša sposobnost da poverujemo u neophodne laži bezgranična je.“

Znaš li koliki je to strah kad ti preti neko ko zna tačno u koji živac treba da ubode?“
„Znam ponešto o tome“, reče Karl pogledavši me iskosa.
„Takav strah ti, što bi se reklo, izjeda dušu.“
„Da“, tiho će Karl.
„A šta se onda desi?“
„Na kraju više nemaš snage da se plašiš.“
„Tako je“, rekoh. „Jebe ti se, radije ćeš umreti. Upropastiti sebe ili drugog. Spaliti, ubiti. Bilo šta, samo da više ne moraš da se plašiš. Eto, to znači proći kroza zid.“

Hepiend ne postoji, ali zato postoje trenuci besmislene sreće, a svaki takav trenutak može biti i poslednji, pa zašto onda da ne pevaš na sav glas? Da svet sazna. A život – ili smrt – neka izvole da te pokose neki drugi put.

„Ljudi kažu da je ljubav slepa kad kod voljene osobe vide samo vrline. A zapravo se rečenica odnosi na Kupidona koji ispaljuje svoje strele s povezom preko očiju. Te strele pogađaju nasumično i čovek ne bira sam u koga će se zaljubiti.“

Slobodan kao ptica? Kako da ne. To mi ljudi tako kažemo zato što nam se sviđa ta ideja. A zapravo se svi krećemo u istom prokletom krugu; mi smo ptice u kavezu, samo je taj kavez dovoljno veliki, a rešetke dovoljno tanke da to ne vidimo.“

ono što niko drugi neće, moraš uraditi sam.

ali tako to biva: misliš da poznaješ nekog kao svoj džep, a onda on pokaže neke tebi dotad nepoznate strane.

Skoro ništa nije nemoguće. Samo je pitanje vremena, i sve će se desiti.

„Mimetičke želje?“

„Izvinjavam se. Rene Žirar, filozof. Tako je nazivao to što automatski želimo ono što želi neko drugi kome se divimo. Ako se tvoj idol zaljubi u neku ženu, nesvesno će i tebi biti cilj da osvojiš istu tu ženu.“

Očigledno je želela da je pitam šta joj to znači, ali me je nešto – njen izraz lica, neka izvesnost, sećanje na doba kad nam je mama čitala Crvenkapu – sprečilo da to uradim. Kad sam bio mali, nikad mi nije išlo u glavu zašto Crvenkapa mora da postavi prerušenom vuku i ono poslednje pitanje – zašto su mu tako velika usta – kada je već slutila da on nije baka, već vuk. Zar nije znala da će vuk, kad shvati da je razotkriven, skočiti na nju da je pojede? Ta bajka me je naučila da ne postavljam dalja pitanja posle „zašto su ti tako velike uši?“. Posle toga, kaži da ideš po još drva i beži odatle glavom bez obzira.