Zapisi iz podzemlja

Уништите моје жеље, избришите моје идеале, покажите ми нешто боље, и ја ћу поћи за вама.

Сасвим је друга ствар све разумети, све сазнати, све немогућности и камене зидове, и не мирити се ни с једном од тих немогућности и камених зидова, ако ти је мрско да се мириш; доћи помоћу најнеминовнијих логичних комбинација до најодвратнијих закључака о вечитој теми: да си чак и за камени зид некако ти сам крив, иако ти је потпуно јасно да уопште ниси крив и да због тога ћутке и немоћно шкргућеш зубима, сладострасно замреш у инерцији, мислећи да, значи, немаш на кога да се љутиш; нема објекта мржње, а можда се никада неће ни наћи – да је све, просто, подвала, смицалица, превара, просто глупост – не зна се ни шта ни ко, али без обзира на сва та незнања и подвале, тебе ипак боли и, што ти је мање познато, све више боли

чак мислим да је најбоља дефиниција човека ова: биће на две ноге и незахвално.

ствари, ја сада, са своје стране, постављам једно залудно питање: шта је боље – јефтина срећа или узвишена патња? Дакле, шта је боље?

Уосталом: о чему поштен човек може да говори са највећим задовољством?
Одговор: о себи.
Онда ћу и ја говорити о себи

Али све су ово само дивни снови. О, реците ми, ко је то први изјавио, ко је први прокламовао да човек чини пакости само зато што не зна своје праве интересе; а кад би га просветили, отворили му очи да види своје праве, нормалне интересе, онда би човек одмах престао да чини пакости, одмах би постао добар и племенит, зато што би као просвећен човек, који схвата своју праву корист, управо у добру видео своју личну корист – а познато је да ниједан човек не може свесно радити против својих интереса – према томе, почео би, такорећи, по неопходности да чини добро?

Да ли свет да пропадне или да ја чај не пијем? Ја ћу рећи – нека пропадне свет, а ја да увек пијем чај!

Уосталом, нисам је више тако ни мрзео док сам шпартао тамо-амо по соби и провиривао кроз рупицу на паравану. Мени је само било неподношљиво тешко што је она ту. Желео сам да нестане. Желео сам „мира“, желео сам да останем сам у подземљу. Услед ненавикнутости, „живи живот“ ме је био тако пригњечио да сам једва дисао.

човек воли да мери своју несрећу, а своју срећу не мери. Кад би и срећу мерио како треба, видео би да је има у свакој судбини…

Зар свестан човек може бар мало да цени себе?