Ovde dolaze sanjari

U Betinoj oskudno nameštenoj dnevnoj sobi jeli su i igrali, uz Petit-Pajadi i Kofija Olomidea, uz Brendu Fasi i Papa Vembu. Onda se iz zvučnika začulo 200% Zoblazo. Trube i klavijature su zazvonile

Kad je završio razgovor, Jende je zabacio glavu na naslon, sklopio oči i zapovedio sebi da misli samo na dobre stvari. Otac mu je uvek to govorio: čak i ako su stvari loše, misli samo na one dobre.

„Strah je to što nas ubija, Lija“, rekao je Jende. „Ponekad se nešto desi, a uopšte nije strašno kao što smo se plašili. To sam naučio u ovom životu. Strah.“

Dok je gledao Liomija kako se smeje i pljuska rukama po vodi, Jende je ugledao, možda prvi put, svog sina ne samo kao dete nego i kao čoveka koji će od njega postati, mladića koji gleda u svog oca i uči od njega, dečaka koji želi da krene stopama svog tate i postane poput njega po naravi, samo ne i po imovini.

Svako može da ode u radnju i kupi bilo šta i pokloni bilo kome, odgovorio je Liomiju kada je dečak po ko zna koji put upitao zašto ne može da dobije makar malecki kamion. Pravi način da znaš da li te neko zaista voli, rekao mu je, jeste po onome što radi za tebe svojim rukama i što ti govori svojim ustima i misli o tebi u svom srcu.