Higijena nesecanja I deo

Kad je čovek uznemiren, njegovoj pažnji je nasušno potrebno da grozničavo obrađuje bilo šta.

Droge me nikad nisu zanimale, ali ponekad shvatam šta narkomani rade: zaljubljeni su u tu moć… diskonektovanja od sveta oko sebe.

Ništa nisam dogledao, ništa nisam saznao, čestice one tvari od koje su snovi satkani razroje se uvek u taj istovetni čas.

Maks se tog jutra raspričao o deci, o tome zašto ih neko poželi, ali tu je zapravo i bilo nečega: u suštini, govorio je o bezuslovnoj ljubavi. U vezama, u prijateljstvima, u svemu tražimo to, ali gde god poseješ ljubav izraste i korov uslova, svugde, samo ne u ljubavi dece i roditelja. Otporna je na svaki ožiljak, na svaku štroku i garež, čak i na duševnu izobličenost. U ćaletovoj i mojoj priči jedan lanac je, dakle, ipak bio stvaran, i zvao se upravo tako: bezuslovna ljubav; bio je razapet preko provalije našeg jaza u svako doba.

Uveren sam da čak i sopstvene misli posmatra tako: stojeći sa strane, nasmešen

uvek je razumeo sebe kao jedno uzgred, kao tek vedro prisustvo u tuđim životopisima.

Ponedeljci su kao stvoreni da se bude kivan. Ponedeljci, sami po sebi, provociraju kivnju. Sve i ako nisi kivan ni na šta i ni na koga, kivan si na sam ponedeljak što je ponedeljak. Nije do moje situacije. To je naprosto dan koji se ne može voleti. Kao što mi se ne dâ da zamislim osobu kako laže na kiši (iz nekog mi se razloga takva scena uvek ukazivala kao gruba režiserska greška, nešto što se naprosto ne radi), tako osećam i izvesnu nakaradu u ideji o sreći ponedeljkom. O sreći ponedeljkom ne može se reći baš ništa.

Ali šta se ima reći o nesreći u ponedeljak, petnaestog maja ove godine, to će jedva stati u ovo poglavlje.

ti si… pa, ozbiljan rekorder najboljeg prijateljstva

to gde stojiš, nije to nesimpatično, drago je, ali, zar ne, nije baš sasvim ono gde si želeo da stojiš. I tako svi, manje ili više osvešćeno, pate od iluzije da su rođeni za bolje, a zapravo uopšte nije reč o boljem: mi patimo zbog drugde, ne zbog bolje

jeste, mislio sam, otac je proveo život ništa ne lomeći o koleno i otud mu se ništa nije ni dešavalo, pa se potklobučio u prznicu koja se hrani sitnim događajnostima kad već nema duše za krupne.