Nikad dosta života

Људи се најчешће свете онима чији су дужници.

Речи су једина места у којима људи живе и када их више нема.

Када би људи у великим градовима могли да прођу путем којим у њихове станове долази вода за пиће, пожелели би да никад не ожедне.

Када човек пошаље најнежније писмо особи коју воли и од ње добије туп и осоран одговор, одвише економичан у речима и свему, осети у себи нешто тупо и осорно, каје се и зариче да ће пазити коме ће како да пише, али то само увећава празнину коју је примио.

Мноштво људи има очи исте боје, али свачије очи гледају на свој начин. Не постоје два човека који гледају једнако. Зато и нема људи истих очију. Око се одаје погледом а не бојом или другим особинама. По погледу се види какав је ко – добар или зао, пажљив или строг, миран или пакостан, весео или љут, умиљат или опасан. То се не може сакрити.

Смех је настао од глагола смети.
Ко уме да се смеје он и сме.

Ружно нам долази директно и хитро. Лепо нам стиже окукама и полако. Зато и јесте ружно – ружно, а лепо још лепше.

Када човек нешто зна, не може се начудити како то да и други нису научили, а када човек нешто не зна, не може се начудити откуд су то други научили.
Како год да јесте, човек је зачуђен пред знањем само понекад, а човек је зачуђен пред незнањем – увек.

У читању Душановог законика из четрнаестог века дознајемо да су у том добу људи имали исте мане као данас, али да је садашњи начин кажњавања значајно ублажен.

Човек који по угледу и утицају није ни на хиљадитом месту у својој Смедеревској Паланци, онако трбуљат и ћелав, необријан, седи у кафани, испија трећу криглу пива, пуши и каже да „није ништа“ младић који је у свом спорту први у свету.