Putujući bioskop gospodina Saita

A na mom porodičnom stablu bilo je tako mnogo grana kojima je nedostajalo samo malo prolećnih pupoljaka pa da segnu u budućnost.

Koraci svakog ljudskog bića na ovom svetu su jedinstveni. Kako stižemo tamo kuda idemo? Tako što damo petama vetra, laka koraka ili vukući noge? Ili naprosto tako što pobegnemo?

Nema vremena ni za šta osim za ljubav.

Ne plaši se da rizikuješ i ponosi se sobom. U suprotnom se lako može dogoditi da te sreća mimoiđe.

Moraćete da pređete kilometar u nečijim cipelama da biste ga razumeli, ali i da zgazite u šta ne treba. Moraćete da razmislite gde vas tačno cipela žulja da biste znali šta vam je činiti. Moraćete da napravite prvi korak, a dešavaće vam se i da napravite pogrešan korak ili da pucate sebi u nogu.

Na neki način, život započinjemo svako sa svojim putujućim bioskopom. Niko ne zna šta donosi sutra. Izvesno je samo da će se naše postojanje iz dana u dana ispunjavati kilometrima sirovih snimaka, koje moramo sastavljati, montirati kako najbolje znamo i umemo. Život je dugačka girlanda pojedinačnih slika, a neko mora da ih dovede u red. To je postala moja misija.

Ponekad naše porodično stablo ima tako malo grana da ih moramo sami dodavati.

Kada ne nestaje ispod pokrivača ili ne slika oblake za filmske produkcije, tada u svojoj večitoj potrazi za jezičkim poslasticama ore po svetskoj književnosti poput psa koji traga za tartufima.

Određena mesta još su bila mala minska polja tuge.

Život je dugačka girlanda pojedinačnih slika, a neko mora da ih dovede u red. To je postala moja misija.