Zahir

Prvo: u trenutku kad ljudi odluče da se suoče sa nekim problemom, oni uviđaju da su mnogo sposobniji nego što su mislili. Drugo: sva energija i sva mudrost potiču iz istog nepoznatog izvora koji obično nazivamo Bogom. Otkako sam počeo da sledim ono što smatram svojim putem, pokušavam da se predam toj energiji, da se povežem sa njom svakoga dana, da prepustim znacima da me vode i da učim radeći a ne razmišljajući o tome šta bih radio.

„Treće: niko nije sam u svojoj nesreći – uvek postoji još neko ko misli, raduje se ili pati na isti način i to nam daje snage da lakše prebrodimo prepreke koje nam se nalaze na putu.“

–

Često govoriš da apsolutna sloboda ne postoji: postoji samo sloboda izbora, a od trenutka kad nešto izaberemo postajemo obavezni da svoju odluku poštujemo.

Voleo bih da znam zapovesti iz Janta – prekide me novinar, iskreno zainteresovan.

– Nemam ih ovde, ali mogu da vam dam rezime.

Seo sam za kompjuter i otkucao skraćenu i objavljenu verziju:

Ti nisi niko i ništa, ne usuđuj se ni da pomisliš da znaš više od nas. Ti nemaš nikakvu važnost, ništa ne radiš kako valja, tvoj posao je beznačajan, nemoj da nas izazivaš i moći ćeš srećno da proživiš život. Shvataj uvek ozbiljno ono što ti govorimo i nikad nemoj da ismevaš naša mišljenja.

patnja javlja onda kad očekujemo da nas drugi vole onako kako smo mi to zamislili, a ne onako kako ljubav treba da izgleda – slobodna, nesputana, da nas usmerava svojom snagom i da nam ne dozvoli da posustanemo.

Ljubav je divlja snaga. Kad pokušavamo da je ukrotimo, ona nas uništava. Kad pokušavamo da je zatočimo, ona nas zarobljava. Kad pokušavamo da je razumemo, ostajemo izgubljeni i zbunjeni.

nešto što, kad jednom dotaknemo ili vidimo, nikad ne zaboravljamo. Naša misao ostaje time zaokupljena sve dok nas ne odvede u ludilo.

Ratnik svetlosti nikad ne zaboravlja zahvalnost.

U toku borbe pomagali su mu anđeli; nebeske sile postavile su svaku stvar na svoje mesto i omogućile mu da pruži najbolje od sebe. I zato, dok zalazi sunce, on kleči i zahvaljuje na Zaštitničkom Plastu koji ga obavija.

Drugovi primećuju: „Baš ima sreće!“ Ali on zna da je „sreća“ kad neko ume da gleda oko sebe i da vidi gde su mu prijatelji: jer su kroz njihove reči govorili anđeli.

I, najzad, objasnio mi je da se patnja javlja onda kad očekujemo da nas drugi vole onako kako smo mi to zamislili, a ne onako kako ljubav treba da izgleda – slobodna, nesputana, da nas usmerava svojom snagom i da nam ne dozvoli da posustanemo.

dok sam se tako borio, video sam ljude koji su govorili u ime slobode, ali što su vatrenije branili to isključivo pravo, tim više su postajali robovi želja svojih roditelja, braka u kome su obećali da će ostati s drugim „do kraja života“, robovi ravnoteže, režima, planova ostavljenih na pola puta, ljubavi kojima se nije moglo reći „ne“ ili „dosta“, vikenda koje su bili primorani da provode na ručkovima u neželjenom društvu. Robovi luksuza, privida luksuza, prividnog privida luksuza. Robovi jednog života koji nisu birali, ali kojim su odlučili da žive – jer ih je neko ubedio da je to za njih najbolje. I tako su se nizali njihovi jednolični dani i noći, u kojima je pustolovina postala tek prazna reč iz knjiga ili slika sa neprestano uključenog televizora, a kad god bi se neka vrata otvorila, govorili bi:

„To me ne interesuje, nije mi stalo.“

Borio sam se da smognem hrabrosti i ostavim posao u novinama i upustim se u pustolovinu pisanja knjige, iako sam znao da u mojoj zemlji niko ne uspeva da živi od književnosti.