Kraljica senki

Kako je to bilo?“, tiho je upitala Manon. „Voleti.“

Jer to je bila ljubav – ono što je možda jedina Asterin od svih Gvozdenzubih veštica osetila i otkrila.

„Bilo je to kao da sam svakog dana pomalo umirala. Ali kao da sam bila živa. Bila je to radost toliko potpuna da je bila bol. To me je uništilo, raščinilo i prekovalo. Mrzela sam to jer sam znala da ne mogu da pobegnem i znala sam da će me to zanavek promeniti. A ona mala veštica... i nju sam volela. Volela sam je neopisivo – ne mogu da ti kažem ništa drugo osim da je to bila najmoćnija stvar koju sam ikada osetila, veća od besa, od požude, od magije.“

Nekada je mislila da je rođena da postane kraljica.

U međuvremenu je naučila da je rođena da bi bila vučica.

Ta divljina, ta neukrotiva žestina… Nisu porod slobodnog srca, već srca koje je spoznalo očaj tako potpun da je jedini način da mu pobegne bio da živi jarko i nasilno

Dvadeset treće poglavlje

Dvadeset drugo poglavlje

Dvadeset prvo poglavlje

Ta divljina, ta neukrotiva žestina… Nisu porod slobodnog srca, već srca koje je spoznalo očaj tako potpun da je jedini način da mu pobegne bio da živi jarko i nasilno.

Da nije bila tolika glupača, toliko glupo nesvesna, možda bi to i shvatila, možda bi razumela da iako njegove oči sevaju od gladi – gladi za njom – to ne znači da on želi da dela na osnovu toga.To ne znači da on sebe zbog toga ne mrzi.
Oh, bogovi.
Šta je to uradila.

„Od tebe me ne bi iznenadilo da mi saopštiš neko lažno mesto, pa da nosim kamenje na pogrešan grob.“
Ne cveće – nikada cveće u Terasenu. Umesto toga, nose malo kamenje na grobove kako bi označili da su bili, kako bi saopštili mrtvima da i dalje pamte.
Kamenje je večno – cveće nije.

Peto poglavlje